О Јуди

 У Гетсиманском врту Христос га је назвао пријатељем.

На иконама Страшног суда често се приказује као дете које седи у ђаволском крилу, у доњем десном углу.

Вољено дете Сатане, које прима ватрене пољупце за издајнички пољубац.

 Носио је кутију за новчане прилоге и стога је био нешто као рачуновођа у малој апостолској заједници.

 Никада се не можемо причестити а да га се не сетимо: „Нећу одати тајну твојим непријатељима, нити ћу ти дати целив као Јуда...“

Шта знамо о њему?

Да је био Јеврејин међу осталим Галилејским ученицима. То значи да је био образованији и, можда, арогантнији. Да је био близак Христу и био вољен. Само вољени, своји, могу издати. Онај који је примљен у срце, куца у срцу. Странац може бити непријатељ, али не може бити издајник.

Његово срце је љубав према новцу. Његово име је "лопов". Ово каже Јован Богослов. И у његове речи се не може сумњати. Не треба ништа више измишљати. Да ли се разочарао у Месију и стога га је издао? Да ли је, напротив, желео да убрза догађаје и приближи спасоносни крај?

Хајде да не фантазирамо.

Чињеница је да је свет испуњен љубављу према новцу и разврату. Покајани цариници и блуднице су први ред оних који су веровали у Христа. Али среброљубље, које не жели да се покаје, измишља изговоре да би се оправдао.

„Има део Јуде и у теби и у мени“, каже Свети Јустин (Поповић). Јудин ембрион може носити у себи свако људско срце.

Па каже: „Чему ово трошење свега? Могло би се продати, а новац поделити сиромашнима.”

Али није љубав према сиромасима оно што покреће језик Јудин, него жал за просутим, миомирисним уљем.

Али зар и ми не чинимо исто? Зашто позлатити куполе или украшавати цркве скупим иконама? Боље би било да овај новац дамо сиротињи.

Зашто он (она/они) има тако скуп ауто? Боље би било помоћи сирочади или старима. Да ли препознајете ове гласове? О, није то љубав према сиромаштву и није људскост која нам покреће језик у свим овим изговорима. То је Јудин ембрион из дубина срца. И пре рођења, он учи да говори.

Заиста, шкртост, завист и мрачна злоба разликују у људима оне којима није туђ Јудин дух. Дакле, не можемо се причестити осим говорећи: „Нећу ти дати целив као Јуда...“

Он је пример недовршеног покајања. Он је дао новац, бацивши га пред ноге првосвештеника.

Признао је кривицу: издао је, каже, невину крв.

Али то значи да није довољно отворено признати кривицу и бацити новац зарађен грехом.

Само још треба да отрпимо меланхолију и очајање и чекамо да нам Исус Христос утеши душу. Уосталом, Он би утешио душу Јудину да је овај сачекао Васкрсење.

Исто се догодило и са Петром. Одрицање од Господа три пута није било далеко од издаје коју је јавно признао.

Међутим, Петар је победник очајања, а Јуда је жртва очајања.

О Јуди не треба много причати. Али ни о томе не можемо да ћутимо.

Главна ствар је да не будемо као он.

Протојереј Андреј Ткачов