ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

08/04/2016 Протојереј Андреј Ткачов      Данас желим да са вама разговарам о крсту и о седам речи које је Христос изговорио на крсту. Христос је много проповедао, исцељивао, дизао мртве и чинио многа чуда посредством речи, односно, Он је говорио. А на крсту је скоро једва нечујно прозборио неколико речи. Ове речи сам избројао, прикупио, поређао, и оне саме представљају само седам речи које је Исус изрекао на крсту. На ову тему је компоновано пуно музичких дела у XVII - XVIII веку, изговорене су многе проповеди. И сада нам предстоји да поразговарамо, када крст ставимо испред себе, о томе, да о томе што је Христос изговорио на крсту, више не проповедамо. О томе да је ишао, проповедао, учио, исцељивао, васкрсавао мртве и задобио мали број следбеника, то јест, био је мали број следбеника, али је на крсту све утихнуло. А Господ је могао да говори! На пример, Андреј Првозвани је проповедао на крсту, висио је неколико дана на њему и говорио је. Али Христос није изрекао много реч

ОБРАТИТЕ СЕ К МЕНИ СВИМ СРЦЕМ СВОJИМ Свети Лука Кримски Свима који приступају покајању света Црква данас као пример наводи једну од највећих светитељки, преподобну Марију Египћанку чији је живот тако необичан и дубоко поучан да за њу треба сви да знају. Марија Египћанка у младости је била изузетна лепотица. Живела је у Александрији и водила расклашан живот. Једном, шетајући обалом мора, виде брод који је кретао за Палестину на празник Воздвижења Крста Господњег. На броду беше много младих људи и њој паде на ум да се укрца на брод како би их навела на грех. Кад су стигли у Палестину, сви поклоници упутише се у јерусалимски храм Васкрсења Христовог. Пође тамо и Марија. Но кад хтеде да заједно с осталима уђе у цркву, осети како је нека невидљива сила зауставља и не дозвољава јој да уђе. Трипут је покушала, али ју је тајанствена сила сваки пут у томе спречила. Марија није могла да схвати шта то значи, зашто сви улазе у храм, а она ни преко прага не може да пређе. У души вео

Отворимо врата свога срца Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени.   Зар ово није чудно? Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“. И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш о