ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

 Свети Јован Кронштатски нас саветује овако: Прихватите се напора да макар један дан проведете по заповестима Божијим. И сами ћете увидети и проверити срцем да је добро извршавати вољу Божију (а воља Божија у односу на нас јесте живот наш и наше вечно блаженство). Заволите Господа свим срцем, макар онолико колико волите своје родитеље и своје добротворе. По својој моћи оцените Његову љубав и доброчинства према вама (и пребројте их умом у срцу своме: како вам је дао постојање и са њим сва добра, како бескрајно много трпи грехе ваше, како бескрајно много прашта због вашег искреног покајања ради крсних страдања и смрти Сина свога јединороднога, како вам је блаженство у вечности обећао уколико му будете верни), тј. добра која су бескрајно велика и многобројна. Потом, заволите свакога човека као саме себе, тј. немојте му желети ништа што себи не желите, мислите и осећајте за њега онако како мислите и осећате за себе, немојте желети да видите у њему ништа што не желите да видите у себи, немо

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу настањује чудес

  O СТРАХУ БОЖИЈЕМ   Човек који се подухватио тога да пређе пут унутарње пажње, пре свега треба да има страх Божији, који је почетак премудрости. У његов ум треба да су свагда урезане пророчке речи: „Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом“ (Пс. 2, 11). Он треба да иде тим путем крајње обазриво, испуњен страхопоштовањем према свему свештеном, а нипошто немарно. У противном, треба да се боји да се на њега не примени реч Божија: „Проклет да је човек који немарно твори дело Господње!“ (Јерем. 48, 10). Обазривост са страхопоштовањем неопходна је овде због тога што је оно море (тј. срце са његовим помислима и жељама, које смо дужни очистити помоћу пажње), велико и пространо, и што у њему живе безбројни гадови, то јест многе помисли сујетне, неправедне и нечисте, накот злих духова. Страх Божији стиче се када се човек одрекне од света и свега у свету, и све своје мисли и осећања усредсреди само на закон Божији, и сав се погрузи у сазрцање Бога и осећање блаженства, обећано Свет

Онај, који почиње Исусову молитву, сличан је гимназисти, који је ступио у први разред гимназије и обукао униформу. Може се мислити да ће он касније и завршити гимназију, а можда ће поћи и на универзитет. Али, ево, долазе искушења прве лекције: на пример, из аритметике, ученик није схватио и помисао му говори: “ Прву лекцију ниси схватио, тим пре нећеш схватити другу, а могу и да те прозову – боље се направи болестан и седи код куће.“ Ако ученик има богате рођаке, ту су искушења још већа, онда тај саблажњавајући глас говори: „Твој деда и стриц су богати, зашто ти да учиш? Иди код њих у госте“. Те речи слуша гимназиста, престаје да учи, губи узалудно време; тако је прошло неколико година – израстао је клипан и није ни за где. Време је протекло, њега су искључили из гимназије. Тако се и овде може догодити. Не треба обраћати пажњу на искушења у помислима, треба их гонити далеко од себе и на збуњујући се, продужити молитвени труд. Нека су и неприметни плодови тог труда, нека човек и не дожи