Протојереј Сергије Баранов: Главни и јединствени смисао Јеванђеља

У име Оца и Сина и Светога Духа. 

Када би ме неко питао – у једној јединој реченици, врло кратко – како би испричао Јеванђеље? Ето, као нека врста сажетка. Која је, за тебе лично, данас најважнија реченица у Јеванђељу? Она најдубља, суштинска, темељна? Данас бих рекао: „Да нисам ја, Господе?“ За мене је то најважнија реченица у Јеванђељу. Ако хришћанин не разуме управо ту суштину, он уопште неће разумети Јеванђеље. И неће дубоко, животно осећати потребу за Спаситељем. Биће то неко интересовање, нека игра духовности. Али управо та реченица — кроз њу мора проћи цело Јеванђеље. Ако хришћанин не разуме ту реченицу, ако му она не зазвони у срцу као звоно, као аларм, онда он ништа није разумео у Јеванђељу — или, још горе, погрешно је разумео, у погрешном правцу. Ако хришћанин ту реченицу није разумео, ако му није зазвучала у срцу као звоно, као гром – онда ништа није разумео. А можда је чак и горе – погрешно је разумео. Јер Јеванђеље се не може догодити без тог темељног увида: „Да нисам ја, Господе?“

Јеванђеље се не може остварити ако не постоји то темељно разумевање: „Да нисам ја тај, Господе?“ Ја — да, наравно ја; Првоврховни апостол – онај кога Господ поставља као првог – је баш онај који се три пута одрекао Христа, из страха, из малодушности.. Иако, узгред буди речено, страх још можемо да разумемо — свако од нас је кукавица, свако има своју границу немоћи. Страх је бар разумљив. Али како да разумемо Јуду? Он није из страха, није се бојао смрти — већ за 30 сребрника издаје свог Учитеља. Јуче Га је волео, а данас — све за 30 сребрника. Он није из страха, него за тридесет сребрњака издаје Учитеља. Јуче га је волео, а данас – за цену једне гробнице за странце. Господ првоврховним чини оног који је доживео крајњу тачку разочарања у самога себе. Који је дотакао само дно. 

И погледајте какво се чудо дешава. Кад је Христос васкрсао, апостоли седе после страшне смрти и сахране. Збијени у некој горњој соби, у мраку, збуњени. Па они су очекивали да ће њихов Учитељ донети славу, велике догађаје. А били су сведоци чуда сваког дана – исцељења, неуобичајених ствари. И онда – као да је све посечено у корену. Лекару, излечи себе. Друге је лечио, а себе није. Ето га – на крсту, пљуван. Сахрањујемо га. Камен приваљен на гроб. Све је готово. Сва наша очекивања – нестала.

Седе у страху – а шта ако дођу по нас? Можда се није завршило, можда тек почиње гоњење. И онда – прва вест: жене мироносице – „Он је васкрсао!“ Сви апостоли: не може бити. Толико чуда су видели, а сад – не верују. Као да је неспоразум. А ко први устаје и одлази? Петар. Петар, који је требао да бежи на другу страну, само да му се не појави на очи, јер стид треба да га сагори. Човек који је страшно издао – треба да се крије. Али Петар – трчи. Човек који је учинио ужасно велико издајство, требао је да се сакрије, да између њих стоји бар километар.

И одједном, овај Петар устаје и бежи према језеру Генисаретском, лови рибу. Господ је на обали, каже: „Децо моја!“ Јован, љубљени ученик, одмах, одмах у срцу, (каже себи) „то је учитељ“! И сви веслају према њему, према учитељу. Петар не може да чека, скаче из чамца као да ће да престигне чамац и заиста обилази чамац.

Опет, требао је да плива у супротном правцу, да се сакрије, да буде ван погледа, јер га је био стид, било му је ужасно и понижавајуће, три пута је издао Господа. Петре, скриј се, куда бежиш? И опет, он први трчи на сусрет, прогутао је своје понижење, пре него што је прогутао признање, признао је последње, али његова љубав према Господу је већа од срама, већа од гордости, већа од сујете, љубав према Њему све то превазилази. И зато он не може да остане на месту, већ трчи на сусрет и први стиже, иако као први стиже, он по људски може да очекује од Господа само одбацивање. Иако, по људски, могао је да очекује: „Ти, Петре, издајниче!“ Али он чак и то прихвата: „Да, ја сам издајник. Да, гори од свих.“ Али Господ управо њему даје првенство: „Теби дајем кључеве Царства Небеског. Шта свежеш на земљи, биће свезано на небу.“ Управо њему.

Главна фраза у Еванђељу, кључна, фундаментална: „Да нисам ја, Господе?“ Коначно си схватио, коначно је Еванђеље ушло у смисао твог живота. То је главна реченица. И таквом човеку је спаситељ потребан као ваздух. Без Њега – пропада, распада се.

Христос – то је живот, Христос – то је светлост, Христос – то је срећа. Без Њега је смрад распадања, тотална пропаст. Господ није осветољубив, Он чека, чека од нас ову да му кажемо: „Да нисам ја, Господе?“ „Иди, мили мој, опростићу ти. Чекам овај тренутак када ћу ти опростити, али да бих ти опростио, мораш да се покајеш“. Не опрашта се оном ко се не каје. Шта да му опростиш, кад се не каје? Тако је смисао целог Еванђеља, смисао целог хришћанства: не постати нешто, већ постати ништа.

Ево, видите, црно на бело, кардинална разлика: неко у хришћанству стално жели да постане нешто и све време бежи од Христа, ка свом нечему, а онај ко је коначно постао ништа у хришћанству, томе Христос као отац блудном сину излази у сусрет, грли га, љуби, плаче заједно с њим. „Коначно си схватио смисао“. У овоме је цео смисао: „Боже, милостиви буди мени грешном“. Господе, како је добро прићи Васкрсу после Великог поста као блудни син, а не као неки надувани праведник. У томе је Велики пост!  

 „Ето, све сам испоштовао током Великог поста, чак сам и пооштрио правила, више него што треба. Спреман сам за Васкрс!“ И онда чујеш реч Христову: „Идите од мене, ви који чините безакоње.“ Како? Зар нисмо Твојим именом чудеса чинили? Бесове изгонили, пророковали, ;udotvorili? – „Не познајем вас. Идите од очију мојих.“ То су речи из Јеванђеља. Није моје. И Господ се окреће од тих „подвижника“ – и окреће се грешницима: „Дођите. Чекам вас. Све ваше грехе ћу исправити. Ја сам свемогућ. Само једно – схватите: Да нисам ја, Господе?“

 „Боже, ја сам гори од свих.“ То је Јеванђеље. То је цела суштина. Друге суштине нема. Коме треба Спаситељ? Ономе који пропада. Ономе који мисли да не пропада – Спаситељ му не треба. „Играли смо се љубави – Господе, ја Те волим, али ми ниси нешто посебно потребан. Ја се и сам спасавам. Али ако хоћеш – уђи у мој живот.“ Господе, опрости мени грешном. Дај нам разума.“ Како зовемо разум у хришћанству? Смиреноумље. У свету – мудрост. А у хришћанству – смиреноумље. „Господе, дај нам смиреноумље. Боже, милостив буди мени грешном. Да нисам ја, Господе? Јесам ја!“ Амин.

 

Извор: https://www.youtube.com/watch?v=w1Fh9GiYZk8&t=42s