Протојереј Сергије Баранов о духовној радости

 Ја сам за радост. Али за духовну радост, мудру радост. Због ње сам градио, писао, снимао... Престаните да правите буку. Циљ хришћанског живота није тражење некаквих стања. Ох, знате шта, пре свега бих желео да дам једно појашњење, једну напомену – радости се долази. До пасхалне радости долазимо кроз тежину Великог поста, кроз ускраћивање себе, кроз плач. Искрена, дубока радост није безбрижна. Понекад људи долазе у православље у некој еуфорији, врло лакомислено, и одмах траже радост. Ја говорим о томе да смо створени, призвани од Бога на радост – али до те радости треба доћи, да та радост не буде површна, већ дубока и драгоцена. Зато одмах кажем да том питању треба приступити веома озбиљно.

Реч „радост“ код многих одмах изазове неки лакомислени тон – "хајде да се радујемо", али такав приступ нас понекад лишава озбиљности, озбиљности тренутка, одговорности тренутка. Јер, ипак, Христос је распет, умро и васкрсао. Са своје стране, Он је учинио све за наше спасење, али наше спасење се остварује у синергији – дакле, Његовим трудовима треба да придодамо своју искреност и макар мали сопствени труд.

Само се користити Његовим заслугама, не доприносећи ништа тим заслугама – то није само лакомислено, већ у извесној мери и светогрђе, ако разумемо каквом је ценом Он стекао наше спасење. То је био Крст – не илузорни, већ реални, објективни Крст. То је био бол, то је била велика жртва, која већ 2.000 година наставља да се приноси на свакој Божанској Литургији.

Знате, када је преподобни Сафроније Сахаров био још млад човек, у време Првог светског рата, у друштву је било много невоље, туге, стравичних тренутака повезаних с ратом. Није страдао само војник, већ и деца, жене, старци. То страдање је било на свом врхунцу. И тада се у младом Сафронију, тада још Сергеју, родио један младалачки протест према Богу: „Господе, толико страдања – срце ми се кида кад гледам све то. А где си Ти?“ То је оно чувено питање – зашто болују деца, зашто страдају праведници, где је Бог?

И тада му се јавио Христос, разапет на Крсту – крвавих руку и ногу, прободеног ребра, измучен, изранављен. И поставио му је контрапитање: „А јеси ли ти распет за њих?“ Бог постоји ван времена, и то питање – „распет си ли?“ – не може бити у прошлом времену. Он се и данас распиње, све док овај свет постоји у формату времена. Бог ће се распињати за нас.

Постоји једна икона – Нечајанаја радост (Ненадана радост), на којој је Богомладенац приказан са прободеним ручицама, ножицама и ребром, а Богородица држи таквог Младенца. На тој икони су речи, као од ње упућене: „Ви као да сваки дан својим гресима поново распињете Господа.“ То се дешава свакодневно.

У Цркви постоји тај антиномични појам – спајање туге и радости. Ми имамо радост друге врсте него што је она световна. Световна радост често зна бити површна, неозбиљна, а понекад чак и светогрдна. Како да се радујем лакомислено кад је мој Бог на Крсту? Не могу. Али могу да осетим радост кад покушавам да подупрем Његове руке, Његове ноге, да понесем Његов Крст заједно с Њим. И то је радост – али друге природе. Радост учешћа са Христом. Ја се са Њим распињем – и то је радост кроз бол. Са Њим умирем – и то је радост кроз дубоку тугу. Са Њим васкрсавам – и та радост након распећа више не може бити ни разуздана, ни лакомислена. То је другачија радост.

Зато реч „радост“ захтева веома пажљив, осетљив, одговоран приступ – да се не бисмо обрадовали некој врсти радости која је... па, врло површна. Радост покајања – то је радост, али испуњена сузама. Опет – туга и радовање. Радост труда – долази кроз умор. Неко се радује беспослици, неко стварању. И тамо је радост, и овде је радост – али радости различите природе.

Молитва – то није само доживљај неких пријатних стања. Свети Оци, из свог искуства, говоре: молитва је велики труд. А труд доноси радост – зато што знаш да си нешто зарадио.

         

          Чини ми се, знате, чак и лично мени је пријатније не да добијем поклон, већ да га зарадим. И што си више труда уложио – то је твоје стицање драгоценије. Чак и у стваралаштву – нешто ти се да лако, али ми се чини да се то и мање цени. А оно што си изболовао, то је драгоцено.

Имао сам једном свог сина као оператера. Сада га више нема. Снимали смо заједно филм у Јерусалиму. Снимак је био готов, вратили смо се, прошло је два месеца, ја сам написао сценарио. Сценарио смо снимили, ставили музику, а он је сео да састави видео по том тексту. Сео је – и тог дана завршава у реанимацији. И раније му се дешавало, али овога пута...

Реанимација ме је увек некако охрабривала, јер то значи да је пацијенту посвећена посебна пажња, најјача терапија. Али овога пута – првог дана ништа, другог дана – још горе, а трећег дана – пада у кому. Искрено, мислио сам да ћемо га сахрањивати.

И баш тада ми долазе пријатељи из Москве. Кажем им: "Хајде да вам прочитам овај сценарио. Вероватно га без њега више нећу ни радити. Нека тако и остане."

Прочитам им га. Најпре – тишина. И онда кажу: "Изгледа да је овај филм веома потребан, ако је тако скупо плаћен." И – невероватно – трећег дана он отвара очи у реанимацији, враћа се. Доктори после кажу: "Не знамо шта му је било, али ни како се опоравио." Враћа се кући, ослабљен, једва хода уз зид.

Другог дана бежи из куће у своју монтажну собу и почиње да ради на филму. Монтира га недељу дана, у веома слабом стању. Завршава и позива ме на први преглед. Седимо испред компјутера, он притисне дугме – и филм се брише у нулу, без могућности опоравка.

Седимо пет, десет минута у тишини. Он се окреће ка мени и каже: „Тата, ја све памтим. Почећу поново.“

И онда, он је већ тада разумео да неће дуго живети. Умро је. Али ја сам му увек говорио: „Кирјуша, ми смо направили Јерусалим. То је била програма живота. Испунио си је. И колико год да си живео – испунили смо дело. А направили смо не само Јерусалим, већ и много тога другог.“

И зато – труд који скупо кошта, касније доноси огромно морално испуњење. Радост може бити различите природе, различито се схвата. Алкохоличар се напије и иде улицом – радује се. А мајка која целу ноћ није спавала, држећи дете у рукама – и она се радује. Али то је другачија радост.

Човек који долази уморaн с посла, али је урадио нешто стварно – и он осећа радост труда. Опет, и беспосличар има неку своју радост.

Сећам се како је отац Димитрије Смирнов испричао једну причу. Каже: „Сећам се из совјетског времена једне телевизијске емисије. Позвали су мајку са много деце и жену која није створила породицу, није родила децу, већ је живот посветила самој себи.“

И ту је почео дијалог – какве су вредности, какве радости. Прво су дали реч жени која је живела за себе. Рекла је: „Имала сам могућност да путујем, била сам овде и овде, ишла на ову и ону оперу, бринула о свом здрављу...“ Пуно је набројала – изгледало је да је живот био богат, леп, пун догађаја.

И онда, многодетна мајка је рекла само једну кратку реченицу: „А знате ли ви како мирише кожа новорођенчета, тамо између ушке и вратa?“

Некоме ће то можда звучати банално – ако није дубоко доживео радост материнства. Али онај ко јесте, ко је доживео и мајчинство и очинство – тај зна да је та мајка у ствари много богатија.

И у Псалмима стоји: „Расипајући, стичемо.“ А неко само стиче, стиче... Постоји и оно схватање – да је лепше даривати, него добити. И ту је радост, и овде је радост.

Зато ја јесам за радост – али за духовну радост, за мудру радост. Радост која се нужно спаја с трудом, са добровољним напором, са сузама. Обрадовати се – али тек после што си се исплакао. Та радост, у контрасту са сузама – она је другачија. Можда није гласна, али је веома дубока.

Зато – „радујте се свагда, и непрестано се молите“, како каже апостол. Али, мислим да то ипак захтева тумачење.

Ја веома поштујем један моменат код Ајнштајна – његов закон релативитета. То ми је велика драгоценост. Веома објективно, веома онтолошки: на земљи је све релативно. У овом свету све је релативно – осим Бога. Када то схватиш, почињеш да градиш свој живот христоцентрично, тако да све пролази кроз тај главни смисао.

И молитва – многи хришћани, на моју жалост, одмах набрајају: молитва прошње, покајања, благодарења... Али мало ко говори о молитви сједињења. У том смислу сад говорим…

...молитва — то је, пре свега, сједињење. Сједињење са Богом. То је главни циљ. Не само да нешто тражиш, не само да се захвалиш, не само да се покајеш — иако је све то важно — али све то треба да води ка сједињењу. Ако нема тог сједињења, онда молитва не досеже своју пуноћу.

Као у љубави — ако стално нешто тражиш од вољене особе, али не тежиш да будеш с њом, да ћутите заједно, да се гледате, да једноставно будете — тада то није љубав. Тако и овде: молитва је тежња ка Богу, жеља да будеш с Њим. А кад си с Њим, онда и радост другачије долази, и туга другачије изгледа, и живот почиње да се гради око главног, а не око случајног.

И тада, и кад болујеш — другачије болујеш. И кад плачеш — дубље плачеш. И кад се радујеш — та радост постаје тиха, али јака. Ја бих је назвао — непоколебивом. Зато што је заснована не на спољашњем, већ на унутрашњем. И зато је радост духовна тако драгоцена — она не зависи од околности.

И чак кад све изгледа да се руши — а ти си у Богу — онда у теби постоји мир. Не нека површна срећа, већ дубоки мир који долази од Њега. И ту је снага. Зато што знаш да је Он с тобом. Он који је вечан, који те воли, који је већ све претрпео — и није се одрекао човека. И тада и ти не желиш да се одрекнеш Њега.

Зато, када говоримо о радости — ја говорим о оној радости која не бежи од боли, не бежи од крста, већ иде кроз њих. И зато је толико драгоцена.Улажење у стварни однос с Богом у Духу Светом.
Ако је у Старом завету старозаветни човек "ходио пред Богом", као што читамо: „Авраам беше праведан и ходао је пред Богом“, „Исаак беше праведан и ходао је пред Богом“ — онда видимо да је Бог за човека у Старом завету био објекат испред, испред њега. А објекат испред човека увек подразумева дистанцу — мању или већу — али увек дистанцу. А у Новом завету све се мења радикално: Бог постаје објекат унутар тебе. И то је суштина истинске молитве. То је биће молитве — не када захваљујеш спољашњем Богу, не када се кајеш пред Њим као нечим одвојеним, не када нешто иштеш од Њега као од неког споља... већ када та Личност постаје део тебе.

Као што апостол Павле каже:
„Више не живим ја, него Христос живи у мени.“ Тако, као што су у Христу несливено и нераздељиво биле сједињене две природе — савршени човек и савршени Бог — тако и у нама, ако живимо исправним духовним животом, ако смо искрени, ако се трудимо, ако има стабилности у том духовном ходу — онда и наша духовна стварност добија смисао у тајни обожења. Он не живи више само пред Богом, трудећи се да не греши и тражећи нешто од Њега. У њему се рађа жеља да се сједини с Богом, да Бог постане део њега, а он — део Бога. Ето шта је молитва. То је и јесте права, истинска молитва.
Све остало је — у најбољем случају — око тога, али не у самој суштини.
За мене лично — то је тако. Тако су живели свети оци, тако они живе и данас, јер свети оци не престају да постоје. Можда у неким периодима њих буде мање, у неким више, али црква никада не престаје да рађа свете. У цркви духовни живот никада не престаје.

Када је Пајсије Величковски дошао на Свету Гору у потрази за учитељима умне молитве, није тада нашао живе практичаре тог духовног делања. Нашaо је само књиге, које је потом сакупио у зборник „Добротљубље“ (Добротолюбие). Али тада — практике није било. Није значи духовни живот умро — већ се само склонио, повукао, чекао.

Онда касније, циклично, опет долази подизање духовности — као што се десило у 20. веку, са јединственом појавом Јосифа Исихасте и његовом духовном породицом. Он је преминуо 1959. године — дакле средина XX века. И то није било давно.

Још пре њега, постојао је и Силуан Атонски, велика духовна појава на Светој Гори.
А затим, још ближе нама, били су: Старац Порфирије Кавсокаливит, Старац Пајсије Светогорац, Старац Софроније Сахаров… О старцима о којима говорим — то су били наши савременици. Ја сам већ био свештеник када су они преминули. То је — на дохват руке. Можда је у неким периодима у Цркви живот изгледао као да се стишава, као да бледи, али никада није престао. Јер ако би престао — Црква би постала мртворођена. А Црква то никада неће бити. Црква ће увек рађати свете. И духовни живот ће се увек дешавати. Зато је потребно тражити духовни живот.
А у духовном животу ми тражимо самог Бога — не као идеју, не као историјску личност од пре две хиљаде година. Уосталом, у оном филму о Јерусалиму који смо снимали, говорим баш о том тренутку:
Први пут смо дошли у Јерусалим, и водич нас је водио, а око нас су биле и друге групе. И стално сам слушао како сви говоре о Христу, али — у прошлом времену.
„Исус је био овде… Он је ишао овим путем… Овде је страдао…“

И у једном тренутку, прво сам почео да осећам бол, а онда чак и раздраженост.
И заиста сам пожелео да узвикнем гласно, у гомили: „Зауставите се! Престаните! Престаните да говорите о Њему у прошлом времену — Он није био, Он јесте!“ Зашто га поново сахрањујете, други пут, када је већ васкрсао?

На жалост, код многих хришћана постоји однос према Христу као према далекој, историјској личности. А Он је овде и сада. На свакој литургији. И после литургије. И пре литургије.

Знате, данас се много расправља, посебно у вези са Исусовом молитвом, око тога на коју реч треба ставити акценат. Најчешће се каже да се акценат треба ставити на: „помилуј“. Можда је то субјективно, из мог личног искуства, али за мене је акценат у Исусовој молитви увек на „Христе“, јер ван Христа моје покајање је увек осакаћено. Ја ништа не могу да учиним без Њега, па чак ни покајање.
Могу ми рећи: „Основ духовног живота је покајање“ — и ја ћу почети, у мери своје изопачености, да се бавим покајањем… и увек ће испасти нешто ружно.
Чак и онда када ми је мотивација, изгледа, искрена, света — због мог духовног пада, изопачености, увек испадне нешто нарушено, карикатурално. Зато и разумем да је све истинско могуће само у Светом Духу. Све мора бити Христоцентрично. Чак и моје покајање.

И ето то „помилуј“ се може живети суштински, битно, оно се мора родити у Светом Духу. Можда о томе и нема објашњења, интелектуалног, рационалног… Знате, када неки кажу да, пре молитве, треба мало размислити, припремити се емоционално, стимулисати себе на сузе, да би молитва била „са покајањем“… за мене је то, ипак, позориште.
Познаје се да је човек сам себи режирао сцену — да, с побожним намерама, али психолошки се припремио, притиснуо неке унутрашње дугмиће и — натерао себе да плаче. Али ја увек кажем:

Када дође Христос — у контрасту Његове чистоте и твоје прљавштине —
немогуће је да не заплачеш. Сузе ће саме потећи. Нећеш морати да их изазиваш, стимулишеш, глумиш. Оне ће бити природне, и зато — истинске. Све остало је неистинито. И зато схватам да треба се бавити покајањем, али сад искуствено схватам разлику између мог самосталног покајања, и покајања у Светом Духу.

Јер ван Духа Светога, све моје напоре су — игра беруљки (дечија игра, слична лову ситних предмета), мали побожни театар, али ипак — театар. Јер само у Христу је истина — права, истинита, коначна истина — само у Њему и у Духу Светом.

И зато — да, у почетку је суво, у почетку је без покајања, непажљиво, без умиљења,
само — стално понављаш: Исусе, Исусе, Исусе…Јуче сам на једном разговору говорио —како не погрешити на духовном путу, како не кренути у погрешном смеру? Духовник мора да подари покајање. И — постепеност. Све што се ради нагло, „у налету“, обично је површно, неозбиљно. Царство Божије се задобија трудом —
а то претпоставља постепеност, дуготрајан, стабилан, неупадљив, можда неблагодарни труд. Духовни живот се одвија тако што се стално нешто ради, ради, ради — али не зато што је пријатно, нити зато што човек то жели. Све се дешава упркос. Духовни живот се дешава управо упркос свему, због Христа и у Христу.

Христос постаје човек, али притом не престаје да буде Бог. И веома је важно да ми не „превише очовечимо“ Христа, јер можемо изгубити Његову божанску суштину. Неки људи, у свом односу према Христу, почну да га превише доживљавају само као човека, и тако изгубе нешто веома важно, дубоко. А када превише очовечујемо Христа, ми му често додајемо своје представе, своје стереотипе: „Он треба да буде баш такав, зато што мени тако изгледа“ — али тада то више није прави Христос,
већ идол кога смо сами себи створили — замислили, прихватили, и у тај однос пројектовали сопствену представу. И онда ми градимо однос не са Христом, него са тим својим умишљеним идолом.

Али то онда више није духовна реалност, већ илузија. Знате, ипак… Знате, у Богу увек мора да остане нешто непојмљиво. Управо та непојмљивост нас наводи на трепет, на благоговење. Све што смо у потпуности разумели — то је већ ограничено.
А Бог не може бити ограничен ничим. Када га почнемо ограничавати, ми у суштини убијамо Бога у сопственом разумевању. Човек благоговено стоји управо пред оним што не може до краја да појми. Ми Бога можемо доживети само делимично, у веома ограниченој мери — и управо зато Он и јесте Бог. И та мера, наравно, постоји — али ипак остаје само мера. Као што апостол Павле каже: „Видео сам, чуо сам — али не могу то да опишем, јер је то нешто неземаљско“. И управо такви треба да буду и наши односи са Богом — неземаљски, не у ограниченом, световном формату. Бог себе ограничава формом Цркве — да би нам био разумљивији и доступнији. Али та форма не сме да Га затвори у себе. Он не сме постати заробљеник форме. Можда звучи компликовано, али како човек може објаснити шта му се догодило на дан када се причестио?

Како објаснити такво стање? Понекад дајем пример: замислите човека који никада у животу није волео. И он пита неког ко је заљубљен: „А какав је то осећај?“
Које критеријуме он има да би то разумео? Никакве. И шта ће онај други рећи? Скупљаће речи, узимати ваздух, слегати раменима — и на крају ће рећи:
„Знаш шта — то мораш сам да доживиш.“ Тако је и с односом са Богом.
Тешко је то објаснити. А и велика је одговорност, јер можеш некоме нешто погрешно пренети, и тај неко оде у илузију. Зато је потребно велико поштовање, опрезност и деликатност. Погрешке се често дешавају у емоционалној брзини, у тренутку, а пут ка Богу треба да буде дуг, стабилан, постепен.

Јуче сам на једном разговору помињао пример са Сафронијем Сахаровим. Док је живео као пустињак на Светој Гори, он је приметио да неки монаси живе у нетварној светлости, чак и не знајући то. Како се то догодило? То није била нека нагла визија — већ дуг, стабилан и постепен пут ка Богу.

Они су корак по корак улазили у ту реалност Светог Духа, тако постојано, да им је то постало нормално. Чинило им се да сви тако живе. Посећивао сам Свету Гору више од 40 пута. И приметио сам да, за разлику од демонских појава које су често гласне, драматичне, ефектне, Божија благодат долази веома тихо, веома деликатно. Бог увек говори шапатом. Велики нема потребу да виче. Демони хоће да привуку пажњу, праве шоу, убацују човека у неко „духовно искуство“ да би га тиме поробили.
Бог је супротно од тога.

Божија благодат долази тако меко и природно, да понекад схватиш да си је имао — тек кад је изгубиш.Дођеш, рецимо, на свето место — на Свету Гору — и уђеш у то стање благодати скоро неприметно. А тек кад се вратиш у сујету света, схватиш да си нешто изгубио, нешто вредно. Сафроније Сахаров каже да је долазак благодати као лагано успављивање — меко умирање себе, улажење у нешто друго. Али да одмах нагласим:
Циљ хришћанског живота није тражење неких стања!
Ако неко долази у Цркву ради „духовних осећаја“, он може чак и унутар православља постати езотерик. Циљ је сам Христос. А када си у Њему — онда се и „стања“ дешавају, али као последица, а не циљ. И искрено — ја често ходам по ивици. Сваки мисионар, чини ми се, стално хода по ивици — јер излазак ка свету је увек ризичан.
Мисионарство значи изаћи ван себе — а то је опасно. Али схватио сам да је најјаче средство у мисији — отвореност. И истовремено — најризичније. Због те отворености често те људи осуде, понекад чак и немилосрдно. Звучи нескромно, неукусно, али то је цена. Ако то радиш ради Христа, онда Он у тим ризицима почиње да те спасава. Често ти шаље скорби — и то од људи који те не разумеју, осуђују, нападају. Ти трпиш — и кроз то се смирујеш, спасаваш и видиш своју несавршеност.

Нарочито, знате, у раду с омладином, најјаче што делује – то је отвореност. Омладина веома реагује на отвореност и веома је цени. Та претерана деликатност и политичка коректност у простору вере понекад затвара људе, јер виде да ниси потпуно отворен, да некако бираш речи, отвараш се до неке мере – и то одмах ствара дистанцу. Зато се ја све време налазим у стању ризика.

Књиге, разумете, ипак код нас одобрава Издавачки савет Патријаршије. Моје књиге проверавају људи које Патријаршија именује за то. Ја се не бавим самоиздаваштвом. Ако у књигама има неке грешке или спорне тачке, они ми на то укажу, ја исправим, послушам. Постоји страх теоријски, али постоји и практични страх – када те много пута бију, почнеш да реагујеш као на шок, скупљаш се. Наравно да је то присутно.

Уопште, бити ван стандарда је веома тешко. Белу врану увек кљуцају. Иако је бела, није црна, ипак ће је кљуцати – јер није у стандарду, не иде у корак. Не знам... ја нисам бирао свој пут, он се некако сам формирао. Ја сам већ 30 година свештеник. Ништа нисам планирао, чак ни своје свештенство. До вере сам дошао из нерелигиозне породице. Када ме питају: „Како сте пронашли Бога?“ – веома одређено кажем: „Ја Њега нисам тражио, Он је мене пронашао.“

Да сам ја Њега нашао – ко бих могао бити? Господе, помилуј, било ко. Све што је у мени добро – то је Бог. И у вези с тим имам веома дирљиву захвалност према Њему: што ме је нашао, што ме је привео, што ме је учинио свештеником. Све што сам радио унутар Цркве, углавном сам само почињао да радим – а касније би ме званично постављали.

Двадесет пет година сам служио као затворски свештеник. Нису ме именовали – једноставно је једног дана дошла мајка једног затвореника и замолила: „Помозите, посетите га.“ Ја сам отишао, посетио једног, другог – и остао 25 година. Касније су ме већ именовали за старешину свих затворских храмова у Оренбургу – али то је било тек касније.

Дванаест година сам држао прихватилиште за бескућнике. Нико ми није рекао да то радим. Једноставно сам почео, а касније су га формално признали као епархијско прихватилиште. Кроз њега је за тих 12 година прошло огромно много људи. Градио сам, писао, снимао.

Старатељ сам био и у дому за ментално ометену децу. Опет, нико ме није поставио – ја сам једноставно отишао и остао. Све се дешавало природно.

Знате, ја имам интересовање за живот, и то интересовање ме носи – тамо-амо. Мисионарство. Имам своје шесторо деце, петоро унучади. Наравно да нисам равнодушан према судбини наше омладине, и зато сам тражио формат комуникације с њима.

С омладином не можеш да говориш искључиво црквенословенским језиком – неће те разумети, неће ни слушати. Мораш, осећајући границу, мало да уђеш у њихов формат. Тако су и настали моји односи с омладинским градским позориштем, за које сам писао сценарије. Можда се и дан-данас налази под мојим благословом и духовном бригом. И хвала Богу, за све ове године – знате, ако узмете само омладинско позориште – у њиховом репертоару нема ништа лакомислено, нема чисто забавног програма. Узимају веома дубоке материјале.

Прошле године су изводили „Младу гарду“. Материјал није обавезно религиозан. Ја сам им, рецимо, предложио да узму Ричарда Баха – „Галеба Џонатана Ливингстона“ – и они су по томе направили моје ауторске сценарије. И сигурно ће свако од њих понети у животу сећање на те године проведене у позоришту, у комуникацији са мном.

Опет, и то је ризик. Неко сада, од оних врло конзервативних православних, може рећи: „Позориште? Омладина? То није православно.“ Али, знате, када имате децу, не седите код куће и чекате да се врате – него излазите у сусрет, идете да их тражите. Не можете само да седите, већ идете у њихово окружење да их тражите.

Судбина, у православном разумевању, није рог, није фатум. Судбина је предлог од Бога – сценарио. А ми на тај сценарио или одговарамо или му противречимо. Али и када му противречимо, Бог нас не напушта – Он нам нуди други сценарио. Па и трећи, који већ уважава ломљење претходних, и носи у себи човеково противречје с Богом.

Тада настају многа страдања и тегобе – када се наш сценарио коси с Божијим промислом. Али чак и то противречје Бог мудро прихвата и унутар њега нам опет нуди други сценарио. Бог стално иде на компромис – ради нашег спасења. Мудри компромис. Не у смислу: „Ради шта хоћеш, биће како буде.“ Не. Бог увек покушава: „Није успело овако? Хајде, синко, да приђемо с друге стране. Хајде да исправимо ово што си поломио.“

Бог увек иде на компромис. А ми треба да престанемо да говоримо сами. Ми Га стално прекидамо. Уместо дијалога, имамо монолог. Стално правимо буку у простору духа – не само речју, већ и емоцијама, плановима, својим мишљењем. Прекидамо Бога. Мислимо да тако треба, делујемо тако – и тиме стално стварамо шумове. А та бука не дозвољава да се чује тихи, нежни глас Бога. Престаните са шумовима.

Природа тог стања назива се исихија – у светоотачкој традицији то је ћутање. Ћутање не само уста – већ ћутање емоција, мисли, планова за сутра, сећања на јуче. Потпуно ћутање. И одједном, у тој тишини, почиње да се чује тих, миран глас Бога – истовремено врло величанствен. Знате, можда говорим субјективно – једна је ствар тражити, а друга – застати и пустити да те Бог пронађе. Можда ће некоме звучати неразумљиво, али у животу понекад нису све ствари у твојој власти. Тање речено – ништа није у твојој власти. Дешавају се такви, посебни случајеви.

И када схватиш да је све што радиш већ безумно и безуспешно – стајеш. Ако се човек изгубио у шуми и потпуно изгубио оријентире, треба да стане – тада можда има шансу да га нађу. Ако настави, само ће се још више изгубити. Дешавају се животне ситуације у којима још нешто можеш кориговати. Али хвала Богу – иако нам понекад изгледа сурово – што Бог понекад допусти ситуацију потпуне безизлазности. Када човек само стане – и у нади препусти све Богу. Ово говорим веома одговорно, јер сам проживео много живота – и боли, и губитака, и својих личних, и недавно губитак сина. Други син је на рату. Не говорим ово као лепе речи – ово је мој живот, моје искуство.

Зато, понекад се дешавају ситуације у којима више ништа не зависи од тебе. Само станеш. Али не престајеш да постојиш – твоје биће остаје у Исусу. Исусу. Исусу. Исусу. Исусу. Исусу. Ништа више.

И тада, можда, долази велико откровење од Њега. Он теши у тим тренуцима. Једном је Елизавета Фјодоровна, којој је посвећен ваш манастир, рекла једну добру ствар: „Понекад Господ свесно доводи тугу до крајње тачке – и управо у тој тачки почиње да делује чудесно.“И у контрасту са том критичном тачком, Његово деловање, Његов долазак, буде толико необично пријатан и прекрасан.Зато нам понекад требају такве тачке. Како каже Силуан Атонски: „Стој на ивици пакла – и не очајавај.“ Баш на самој ивици, када ти већ каменчићи под ногама одлазе у провалију – баш у тој тачки долази Бог.

Али за то је потребно искуство. Ја имам мало тог искуства. Било је много таквих тачака у мом животу – када каменчићи већ одлете и изгледа да је све крај – и одједном долази Бог. То је као када у мрачној соби одједном упале светло. То бива тако неочекивано, тако прекрасно, у контрасту. Чудо ће остати чудо – све док га не можемо у потпуности формулисати и схватити. Кад год га до краја формулишемо и схватимо – престаће да буде чудо. Постаће само чињеница. Зато нека чудо остане чудо – пред којим само занемимо. И не можемо му дати коначну оцену.