Данас славимо спомен велике жене која је својим покајањем поразила ђавола са свим његовим силама. Спомен преподобне Марије Египћанке нам даје могућност да сагледамо величину, висину, дубину и ширину покајања, његову свемоћ да преокрене сву погубност греха и да човека греха узведе до светости.
Говоримо о
великој грешници, жени која је од малих ногу постала оруђе сатане, ђавола и
телесних страсти. Замислимо само колико је душа повукла са собом у понор. А
сврха њеног путовања у Јерусалим, како се наводи у њеном житију, није била да
поклонички походи Свету Земљу, већ да пронађе нове љубавнике.
Чак и на
броду којим је путовала, пошто није имала новца, платила је својим телом. Ипак,
ова велика грешница успела је да уништи цео систем ђавола. Да ли је била
богобојажљива? Да ли је ишта знала о Христу? Ништа. Христос јој је био потпуно
непознат, као и спасење.
Али када је
за њу дошао пуноћа времена, Бог ју је привукао Својом премудром вољом, као што
само Он зна да спасава душе из пакла, из ђаволовог загрљаја и да их доведе у
Своје наручје. Христос – Отац наш, Брат наш, Спаситељ наш, Онај који се попео
на Крст да би спасио сваку душу која му је побегла. Ова велика грешница постала
је велика Светитељка, која је, иако је многе душе повукла у пропаст и смрад
греха, својим покајањем, светим животом и узорним примером довела безброј душа
у покајање и наду у спасење.
Као што је
познато из њеног житија, када је стигла у Јерусалим, мешала се међу
ходочаснике. Он
је Христос, наш Отац, наш Брат, наш Спаситељ, Он је Онај који се узнео на Крст
да победи сваку душу која му је измакла. Ова велика грешница постала је велика
Светитељка која је, онолико душа колико се утопила у Бургосу и Деизодији,
својим покајањем, својим светим животом, својим светим примером покајања,
безбројне душе приволела на покајање и наду у спасење. Као што ћете сазнати из
њеног живота, она је стигла у Јерусалим и помешала се са ходочасницима и хтела
је, у ствари, био је празник Часног Крста и такође је хтела да уђе унутра да се
поклони, али је нека невидљива сила испред црквене капије спречила да крене
напред. Покушала је да прође, али није могла. Не зато што ју је Христос
збуњивао откако ју је ухватио Својом удицом, већ да би јој дао прилику да се
опамети и схвати да је грешна и да јој смета, а Христос је својом љубављу
спречава.
Схватила је:
„Грешна сам! Ово је последица моје нечистоте! Боже, опрости ми! Дај ми
покајање, повратак, да ми дозволиш да се поклоним Часном Крсту!“ Ту је доживела
духовни потрес који је довео до њеног спасења.
Када је
коначно поклонила Часном Крсту, надахнута је жељом да се врати Христу. Али није
знала како. Није знала ни да се правилно прекрсти. И ту се дешава нешто
изванредно – иако без икакве припреме за подвижништво, без икаквог духовног
искуства, купује неколико векни хлеба, прелази Јордан и одлази у пустињу.
Без водича,
без знања о борби против демона, без икаквог искуства у подвижништву, баца се у
потпуно непознат свет. Ми, који имамо духовне вође, учитеље, који живимо у
монашким заједницама, једва успевамо да савладамо своје страсти. А она? Она,
која је некада живела у потпуном ропству греха, одједном се испуњава огромном
снагом и вољом за борбу.
Али како да
се бори? У почетку није ни схватала шта ради. Час је певала грешне песме, час се
сећала свог порочног живота, а онда би схватила, заплакала, покајала се. Сузе
су јој текле у потоцима. Глад, голотиња, демони који су је нападали – све је
поднела. Ђаволи су имали сва права на њу због њеног ранијег живота, али она је
водила борбу какву ретко ко може да издржи.
Са монашке
тачке гледишта, по свим „рачуницама“, требало је да јој се ум помрачи, да се
врати назад. Али не! Она је ударила ђавола право у лице! Њено покајање, њена
сузе, њен подвиг – све је то Бог видео и измерио, и зато ју је удостојио
светости.
Она се
осветила чак и пре него што се исповедила и причестила. Али, да би њена светост
била потпуна у оквиру Цркве, Бог је упутио авву Зосиму да је пронађе. Када ју
је угледао, био је потресен – од потпуне црнине греха, постала је чиста светлост.
Исповедила му је цео свој живот. Наредне године дошао је са Светим Причешћем,
причестио је, а када се вратио, нашао је њено упокојено тело, а душа јој је већ
била у небеској слави.
Овај свети
пример велике грешнице која је постала велика светитељка представља светлу
звезду којој сваки грешник може погледати и пронаћи свој пут. Њено покајање нам
даје наду и храброст да се не препуштамо очајању, јер је очајање највећа замка
ђавола.
Када је
апостол Петар питао Христа: „Господе, колико пута треба да опростим брату
своме? До седам пута?“ Христос му је одговорио: „Не кажем ти до седам пута,
него до седамдесет пута седам.“ Ако је човеку заповеђено да опрашта безброј
пута, колико ли тек више Бог опрашта?
Дакле,
никада не треба да се препустимо очајању. Без обзира на то колико човек
погреши, ако се искрено обрати Богу, добија опроштај. Бог није страшило које
чека да казни, већ милостиви Отац који жели спасење сваке душе. Ако је могао
опростити Светој Марији Египћанки, ко смо ми да помислимо да за нас нема наде?
Протојереј Андреј Ткачов
Коментари
Постави коментар