Кроз Часни пост: Субота шесте седмице поста – Лазарева субота

Пред Твоје драговољно страдање, Христе Боже, дао си свима људима уверење општег васкрсења: јер у Витанији си подигао Својом свемоћном силом Лазара четвродневног и као Светлодавац, Спасе, учинио си да слепи прогледају. Са својим ученицима си ушао у Свети град, седећи на магарету као на Херувиму, и тако испунио речи пророкā. Деца јеврејска узевши палмине гранчице изађоше Ти у сусрет. Стога, и ми носећи палмине и маслинове гранчице благодарно Ти кличемо: Осана на висини! Благословен који долази у име Господње!




Јутрење – Лазарева субота


Поуке Светих Отаца: Пази! Упозоравам и сведочим и објављујем ово гласом који сви могу чути: …”Нека се нико ко има непријатеља не приближи Часној Трпези нити прими Тело Господње.”

Свети Јован Златоусти


Молитва: Господе, нека би се и ми придружили похвалној песми Теби, нека би Твоје свето и благословено Име било прослављано вавек! Помози нам, Господе, да иштемо прво Царство Твоје, ништа Му не претпостављајући, да би се извршила воља Твоја у свему. Амин.


Читања из Светог Писма:


1 Мојс. 49:1-2, 8, 12


Соф. 3: 14-19


Зах. 9: 9-15

Јевр. 12:28, 13:8

Јован 11: 1-45


Богомислена размишљања: Исус…рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живеће.

Јован 11:25

Лазарева субота – Субота уочи празника Цвети (који увекпадају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсењечетвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечанодочекала и поздравила

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и уцркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети,свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма сацрквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропараЛазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајкесвечано обуку своју децу,па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви,купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују,трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односекућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Лазарева субота и Цвети

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње!

Велики пост се завршава двама светлим и празничним данима, боље рећи – својеврсним двоједним и дводневним празником. То су: Лазарева субота – дан у који Црква празнује Лазарево васкрсење, то јест чудо које је Христос учинио подигавши из мртвих свог умрлог пријатеља Лазара и Цвети – дан у који Црква празнује свечани Христов улазак у Јерусалим, шест дана пре него што је био предан на страдање и крсну смрт. Црква нам овим празницима још једном – пре нашег уласка у жалост и таму Страсне седмице у којој ћемо поново постати сведоци Христовог страдања – открива истински смисао Христове вољне жртве и Његове спасоносне смрти.

Христос се – у време када је умро Лазар – налазио далеко од Јерусалима. Христос је стигао у Витанију четири дана после Лазареве смрти и тамо затекао Лазареве сестре Марту и Марију и Лазареве пријатеље како горко плачу и тугују за својим умрлим пријатељем. Јеванђеље по Јовану подробно описује тај сусрет. Јеванђелист Јован најпре описује разговор који су Марта и Марије водиле са Христом. Обе говоре Христу: „Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој…“. Христос одговара: „Васкрснуће браш твој“. Но, и поред тог Свог одговора Христос се и сам – како пише јеванђелист Јован – „потресе у духу и сам се узбуди“ (Јн. 11, 33) видевши уплакане Лазареве сестре и мноштво Јудејаца који су ишли за њима двема и плакали. Христос креће ка Лазаревом гробу и Сам почиње да плаче. Они који су били крај Христа говоре међу собом: „Гле, како га љубљаше“. Христос заповеда присутнима да одгурну камен који је био наваљен на гроб. Када су одгурнули камен Христос – по речима јеванђелиста Јована – „викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано“. (Јн. 11, 43-44).

Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету,смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти.

И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То јеизазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављујерат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог.

Идућег дана Христос улази у Јерусалим. Али, овог пута не овако као што је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овог пута Он – Који никада није за Себе тражио ни славе, ни власти – свечано улази у Јерусалим. Он пре тога заповеда Својим ученицима да му доведу младу магарицу, седа на њу и тако улази у град где Га дочекује мноштво људи и деце са палмовим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца Га поздрављају древним поздравом којим су се Јевреји обраћали само цару: „Осана! Благословен Који долази у име Господње! Осана на висинама!“. И како пише јевађелист Матеј: „Кад Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: Које то?“ (Мт. 21,10).

Шта значи све то – то мноштво људи, те палмове гранчице, ти громки поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом, тим вечним „Осана“? То значи да је Христос – макар се то збило одавно и то само у том једном једином, далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божијем, о Свом будућем царевању. Али, тог дана – шест дана пре Пасхе – Он је јавио Своје Царство и овде на земљи, Он је открио Своје Царство људима, позвавши их, а са њима и све нас, да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилног Својом љубављу.

Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осана!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.

На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си наш једини Цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! Не, неће се још дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек! И доћи ће време када ћеш љубављу Својом утрти сваку сузу са очију наших, када ћеш у мору радости Своје растопити сваку жалост људску, када ћеш светлошћу вечности Своје обасјати свет који си створио!

На Цвети увек изнова постајемо свесни да Христос после Свог свечаног уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања.

Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се – привевши наш пост крају – припремамо да до краја следимо Христа у Његовом вољном страдању, у Његовом победном силажењу у смрт, у Његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по Распећу.

Протојереј Александар Шмеман

Субота светог и праведног Лазара – Врбица

Тропар, глас 1. Уверавајући нас пре Твог страдања у опште Васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!

Кондак, глас 2.
Радост свих, Господ Христос, Истина, Светлост, Живот и Васкрсење света, свима се јавио на Земљи Својом добротом, и постао образ Васкрсења, свима дајућу божански опроштај грехова.