9 април 2017.
По завршетку
четрдесет дана која нашој души доносе добробит, ми Те молимо, у Твојој љубави
према нама нека бисмо Свету седмицу твога Страдања прославили Твоја
величанствена дела и неизрециво старање за нас, појемо једним умом 'Господе
слава Теби ".
Великом посту се приближио крај. То је догађај који
не може а да не дирне савесне хришћане, без обзира на којој духовној равни свог
духовног живота. Чак и они који пост доживљавају тешким и једва чекају да се заврши,
или оних који су уморни од честих служби имају, бар у извесној мери, доживљај
подвижничке атмосфере Цркве. У сваком случају, литургијски и празнични поредак
седмица током Часног поста сами по себи дају нам све већи осећај ишчекивања. У
аскетску борбу се укључујемо како бисмо дошли до циља, до крајње станице. Као
што стоји у тропару горе који означава прелазак из Великог поста у Страсну
седмицу наш циљ је Васкрсење.
Несумњиво је да подвижништво заузима најважније
место у животу Хришћана са свим што подвижништво подразумева - добровољним
тешкоћама, чешћем присуствовању службама, појачаном молитвом, борбом против
страсти и многих других аспеката који су описани у текстовима Отаца Цркве.
Старац, отац Софроније Сахаров је потпуно јасно изразио да Хришћани превасходно
морају бити подвижници.
Али, према учењу отаца Цркве, овде постоји и једна
замка да ми, као Хришћани почнемо да верујемо да нас само подвижништво доводи
до Васкрсења и да нам искључиво оно даје спасење.
На крају, шта хришћански аскетизам јесте, а шта
није?
Старац Емилијан из манастира Симонопетра даје нам
објашњење аскетизма детаљније кроз слику људског дисања: 'Аскетизам је средство, дах у духовном животу ... У неком смислу
аскетизам је срце и плућа, односно, дах и срчана функција душе ... Али [ваше]
снажење не настаје услед дисања или срчане функције, већ зависи од ваздуха -
фактора који вам је у ствари непознат. Ваше срце припада вама, као и плућа, али
шта вам вреде ако ваздуха нема? Потребно вам је нешто суштински другачије ...
[а то је] Благодат Божија, тело и крв Христова, Свети Дух, који је стран нашој
суштини '[1].
Свети Јован Лествичник наводи да је неким људима
често успевало да у борби са страстима доспеју до тачке када су постали
бестрасни. Али чим би променили околину у којој су се подвизавали, они су
падали у најужасније, најстрашније грехове. Зато што је, на првом месту, њихов
аскетизам заснован на сујети и похвалама, или, што је још горе - аскетизам је
код њих створио осећај моралне самодовољности у погледу Бога и других људи [2].
За Оце, подвиг је средство, а не циљ сам по себи. Ако пођемо од погрешне
претпоставке, и односимо се према подвижништву као нечем личном што смо
постигли, онда је тај подвиг деструктиван и "против-Бога '[3]. Старац
Јосифу Ватопедски каже да постоји опасност да хришћани скрену са пута у свом
духовном животу и замишљају себе некаквим подвижницима, а у стварности, њихов
труд је узалудан[4].
На концу, подвиг је излазак пред Бога. Бог је увек
са нама, чак и када грешимо. Али грех поништава уплитање Божије, због Његовог
неизмерног поштовања које Он има према нашој слободној вољи [5]. Кроз
подвижништво, међутим, ми смо у стању да покажемо Богу своју жељу да своју
слободу ставимо Њему на располагање. Без придодавања штетног психолошког
осећаја кривице, ми Богу исказујемо директно и са смирењем (понизно) да смо
болесни и да желимо да саваскрснемо са Њим [6].
Васкрсење људске природе из њене поробљености
страстима и њен искорак у истински живот није задатак подвижништва, већ је то
чин Благодати Божије. Управо тако можемо да схватимо примере великих грешника
који су са лакоћом изменили свој некадашњи живот и својевољно се везали за
живот у Христу и Цркви [7].
Ова истина поставља православно подвижништво у оквир
његове праве димензије и ствара празничну и веселу атмосферу, па чак и током
Великог поста. На овај начин, Црква своје верне, који су „стигли до краја ових
четрдесет дана који донесе корист души нашој“, уводи у похвалу Христа Спаситеља
нашег једнодушно и једним гласом. Господ сам надопуњује све оно што нашем,
несавршеном људском аскетизму недостаје и дарује нам Благослов Крста и
Васкрсења.
Коментари
Постави коментар