Завршетак поста и „ваздух“ аскетизма

9 април 2017.

По завршетку четрдесет дана која нашој души доносе добробит, ми Те молимо, у Твојој љубави према нама нека бисмо Свету седмицу твога Страдања прославили Твоја величанствена дела и неизрециво старање за нас, појемо једним умом 'Господе слава Теби ".

Великом посту се приближио крај. То је догађај који не може а да не дирне савесне хришћане, без обзира на којој духовној равни свог духовног живота. Чак и они који пост доживљавају тешким и једва чекају да се заврши, или оних који су уморни од честих служби имају, бар у извесној мери, доживљај подвижничке атмосфере Цркве. У сваком случају, литургијски и празнични поредак седмица током Часног поста сами по себи дају нам све већи осећај ишчекивања. У аскетску борбу се укључујемо како бисмо дошли до циља, до крајње станице. Као што стоји у тропару горе који означава прелазак из Великог поста у Страсну седмицу наш циљ је Васкрсење.

Несумњиво је да подвижништво заузима најважније место у животу Хришћана са свим што подвижништво подразумева - добровољним тешкоћама, чешћем присуствовању службама, појачаном молитвом, борбом против страсти и многих других аспеката који су описани у текстовима Отаца Цркве. Старац, отац Софроније Сахаров је потпуно јасно изразио да Хришћани превасходно морају бити подвижници.

Али, према учењу отаца Цркве, овде постоји и једна замка да ми, као Хришћани почнемо да верујемо да нас само подвижништво доводи до Васкрсења и да нам искључиво оно даје спасење.

На крају, шта хришћански аскетизам јесте, а шта није?

Старац Емилијан из манастира Симонопетра даје нам објашњење аскетизма детаљније кроз слику људског дисања: 'Аскетизам је средство, дах у духовном животу ... У неком смислу аскетизам је срце и плућа, односно, дах и срчана функција душе ... Али [ваше] снажење не настаје услед дисања или срчане функције, већ зависи од ваздуха - фактора који вам је у ствари непознат. Ваше срце припада вама, као и плућа, али шта вам вреде ако ваздуха нема? Потребно вам је нешто суштински другачије ... [а то је] Благодат Божија, тело и крв Христова, Свети Дух, који је стран нашој суштини '[1].

Свети Јован Лествичник наводи да је неким људима често успевало да у борби са страстима доспеју до тачке када су постали бестрасни. Али чим би променили околину у којој су се подвизавали, они су падали у најужасније, најстрашније грехове. Зато што је, на првом месту, њихов аскетизам заснован на сујети и похвалама, или, што је још горе - аскетизам је код њих створио осећај моралне самодовољности у погледу Бога и других људи [2]. За Оце, подвиг је средство, а не циљ сам по себи. Ако пођемо од погрешне претпоставке, и односимо се према подвижништву као нечем личном што смо постигли, онда је тај подвиг деструктиван и "против-Бога '[3]. Старац Јосифу Ватопедски каже да постоји опасност да хришћани скрену са пута у свом духовном животу и замишљају себе некаквим подвижницима, а у стварности, њихов труд је узалудан[4].

На концу, подвиг је излазак пред Бога. Бог је увек са нама, чак и када грешимо. Али грех поништава уплитање Божије, због Његовог неизмерног поштовања које Он има према нашој слободној вољи [5]. Кроз подвижништво, међутим, ми смо у стању да покажемо Богу своју жељу да своју слободу ставимо Њему на располагање. Без придодавања штетног психолошког осећаја кривице, ми Богу исказујемо директно и са смирењем (понизно) да смо болесни и да желимо да саваскрснемо са Њим [6].

Васкрсење људске природе из њене поробљености страстима и њен искорак у истински живот није задатак подвижништва, већ је то чин Благодати Божије. Управо тако можемо да схватимо примере великих грешника који су са лакоћом изменили свој некадашњи живот и својевољно се везали за живот у Христу и Цркви [7].

Ова истина поставља православно подвижништво у оквир његове праве димензије и ствара празничну и веселу атмосферу, па чак и током Великог поста. На овај начин, Црква своје верне, који су „стигли до краја ових четрдесет дана који донесе корист души нашој“, уводи у похвалу Христа Спаситеља нашег једнодушно и једним гласом. Господ сам надопуњује све оно што нашем, несавршеном људском аскетизму недостаје и дарује нам Благослов Крста и Васкрсења.

 http://pemptousia.com/2017/04/the-end-of-the-fast-and-the-air-of-asceticism/