СВЕТИ И ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК

Прва три дана Страсне седмице (понедељак, уторак и среда), посвећени су споменима на догађаје из живота Спаситеља пре Његовог ступања на крсни пут, док су последња три дана посвећена следећим догађајима: Јудина издаја (четвртак); осуда, распеће и смрт на крсту (петак); погреб и Христов силазак у ад како би душе раније умрлих праведника ослободио, и о првој вести о васкрсењу (субота),
Понедељак, уторак и среду Страсне седмице карактеришу следеће важне особености у богослужењу:

1. Служење литургије пређеосвећених Дарова.
2. Читање Јеванђеља на часовима пред литургијом (у понедељак, уторак и среду постављено је, на 3, 6. и 9. часу, читање четири Јеванђеља: Матејевог, Марковог, Лукиног и Јовановог, до 14. главе, тј. до речи: Сада се прославља…). У парохијским храмовима уобичајено је да се читање Матејевог, Марковог и Лукиног јеванђеља врши у седмици која претходи Страсној седмици.[1]
3. На јутрењи, уместо обичног канона који се састоји од девет песама, пева се тзв. Тропеснец (Трипеснец), канон од три песме, пo коме је назив добила и сама богослужбена књига у којој cу изложене службе које се служе у ове дане, тј. Посни триод.
4. Велико повечерје, које се служи у ноћи између уторка и среде, служи се према чину малог повечерја. На јутрењи, после велике јектеније и непосредно након великопосног Алилуја (уместо уобичајеног: БОГ је Господ…), пева се тропар: Гле, Женик долази у поноћ…
5. На отпусту се говори: Господ који иде на добровољно страдање, нашега спасења ради, Христос истинити Бог наш…

Поред ових, постоји још читав низ детаља који су специфични за ова богослужења, а најважнија међу њима биће благовремено наглашена.
Наведене особености не нарушавају уобичајену схему богослужења као што су повечерје, часови, вечерња и литургија (пређеосвећених Дарова). План богослужења је уобичајен, тако да се лако препознаје схема служби која је карактеристична за тзв. обичне дане. Разлика је у текстовима који су усредсређени на описивање догађаја који су се десили у одређени дан ове седмице.
Велики (страсни) понедељак, посвећен је прослављању страдања Господњег кроз понижавање и возвеличавање Јосифа, сина Јаковљевог. Осим тога, служба овога дана посвећена је и познатом јеванђељском догађају: проклетству и сушењу бесплодне смокве. Помињање ових догађаја проистиче из дубоке унутрашње повезаности свакога од њих са суштином свега онога шта се помиње и прославља у низу догађаја Страсне седмице.
На јутрењи понедељка, после шестопсалмија, велике јектеније и великопосног Алилуја, сусрећемо се са тропаром који гласи:

Гле Женик долази у поноћ и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којега нађе ленствујућег. Гледај, зато душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних сила, помилуј нас.

Господ се на више места у Светом Писму назива Жеником (директно: Мт. 11,15, Јн. 3,29 итд., а индиректно, нпр. Мт. 25,1, 5, 6), као што се и Царство Божије назива Браком (погл. Мт. 25,110; Лк. 12,36; Откр. 19,7).
Мистична Невеста, супруга Христова, јесте Његова света Црква са њеним свејединством, због чега Христос и јесте Женик сваке човекове душе. Да је то заиста тако, уочава се кроз речи апостола Павла који Христову љубав према Цркви наводи као идеал брачне љубави (погл. Еф. 5, 25), а свети Григорије Ниски истиче, тумачећи Песму над песмама, да су тајанствени символи љубави женика према невести заправо усмерени на изображење љубави Христа и Цркве.
Обручење се догодило на Голготи, где је жртвена љубав запечаћена смрћу на крсту. За обручењем следи брак, тј. вечни и блажени живот будућег века. На Суду Господњем, том предворју будућег, разоткриће се тајна сваке хришћанске душе, тј. тајна њене љубави и верности своме Женику. To је љубав која се може пројавити само на активан начин, испуњавањем Његовог закона, онога што је на нераскидив начин повезано са вером и побожношћу.
Долазак Господа, Његова смрт на крсту, све то је нераскидиво повезано са Судом. А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела беху зла (Јн. 3,19). Волети таму више од светлости, то заправо и јесте промена у односу душе према Женику, тј. Хрнсту. To је промена која показује спремност на лишавање и одбацивање вечног живота. To је прихватање света уместо Христа, Источника живота.
На путу према Голготи, на Христову главу стављају венац од трња, тј. венац страдања, а свака човечија душа, која је обручена Њему, такође је дужна да истрајава у ношењу свог венца од трња и ношењу крста пред лицем Бога, како би остварила истинску заједницу са Агнецом јер, страдање Христа и Његове Невесте, пројављују славу Њихову, а све то потврђују речи тропара: Гле Женик долази…
Нико од нас не може себе сматрати достојним вечног блаженства у брачној вечери Агнеца јер брачну одежду даје Сам Христос онима који Га љубе. Управо ова мисао уткана је у текст егзапостилара: Ложница Твоја…

Ложницу твоју видим,
Спасе мој, украшену,
и одећу немам да бих ушао у исту.
Просвети хаљину душе моје,
Светлодавче, и спаси ме.

Рај би место љубави, овако гласи натпис на осмокраким крстовима које употребљавају старообредници. Украшена ложница Господња украшена је Његовим страдањем како би човек поново досегао оно шта је имао у рају, и због тога нико осим Њега не може остварити толику љубав да би њоме наситио све оне који је траже у Христу, Пут којим је ишао Христос је пут којим и ми треба да ходимо уз молитву, покајање и све оно шта је потребно за спасење. У противном, нећемо остварити учешће у заједници, и нећемо бити удостојени брачне одежде коју даје Христос (погл. Мт. 22,14).
У понедељак, уторак и среду Страсне седмице (пред литургију пређеосвећених Дарова), читају се одломци из Књиге пророка Језекиља (1,128; 2,1). У том пророштву говори се о виђењу славе Господње и о четири животиње (орла, лава, телета и човека), херувима који придржавају блистајући престо Господњи.
Поменуто читање символише четворицу јеванђелиста, чија ће се Јеванђеља прочитати у току прва три дана ове седмице, такође ово је и сведочење старозаветног пророка о њима (јеванђелистима) као сведоцима Оваплоћеног Логоса. Виђење кога је био удостојен пророк Језекиљ снажно утиче и на развој хришћанске иконографије јер на многим иконама, фрескама или минијатурама које украшавају древне рукописе Новог Завета или Четворојеванђеља, поред лика јеванђелисте Матеја изображен је лик још једног човека, поред јеванђелисте Марка изображен је лав, поред јеванђелисте Луке изображено је теле, а поред јеванђелисте Јована изображен је орао. Преподобни Јероним о томе каже следеће: „Учитељи Цркве које у свом учењу и ми следимо, сматрали cv и сматрају да се кроз те символе на тајанствен начин представљају четири канонска Јеванђеља призната од стране свете Цркве“.[2]
 

НАПОМЕНЕ:

К. Никољски, пом. дело, стр. 592.Такође погледати и дело епископа Висариона, Тумачење паремија Петроград, 1894. година, т. 2, стр. 603 /на руском/

светосавље.орг