ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Благо онима, који не видеше, а вероваше (Јован 20, 29).
Зора је рујна руменила врт Јосифа из Ариматеје. Никад она не изгледаше тако мила и љупка. Љупкост и бајност њена наговештаваше најсјајније сунце које ће тога дана свет обасјати, најведрији дан погруженој земљи. Све је уранило, да поздрави освитак тога дана: гора својим шумом, птице песмом, роса блиставошћу, ваздух веселим треперењем и брујањем, цела природа свечаним изгледом и живошћу, – све му је носило јутарњу химну. Све је заједно са зором, похитало, чисто, умивено најчистијом росом и запојено најблаготворнијом свежином, на сусрет новоме дану. Све радосно и смерно узимаше учешћа у тријумфу небесне победе.
Каква разлика измећу тога дана и два ранија.
У Петак је сунце помрчало, кад су Сина Божјега на крст приковали. Земља је задрхтала у страху због злочина који се на њој изврши. Народ је бежао безобзирно с Голготе, да не буде сведок даљих излива гњева небеснога. На Голготи стајаху три крста, но свет је видео само један на средини. Видео га је и кад је леђима њему окренут био и кад је далеко од њега био, излазио му је он пред очи непрестано, и у сну и на јави. Онај који на њему издахну као да непрекидно и звучно довикиваше застрашеном народу и унезвереним извршиоцима: кад подигнете Сина човечјега, онда ћете знати, да сам Ја (Јн. 8, 28).
Но још Пилат није дошао себи од чуда, како се нагло, не путем закона него простом виком и урнебесом заведене масе, оконча страшном трагедијом један процес занимљив и важан; још у дворовима Ирода и Кајафе није се зауставила бујица безумног одушевљења због добро изведеног плана, још Јудин дух није ни приспео у царство мрачних духова, још голготски џелати нису ни крв с руку спрали, још народ страховаше, поражен оним чудним стицајем догађаја, који се извршише насиљем људским и гњевом Божјим, – кад муњевито прохуја вест по Јерусалиму о Ускрснућу Великог Мртваца.
Тај глас, колико радостан за народ толико ужасан за извршиоце грознога злочина, и ако је се ревносно крио, као ветар прохуја кроз све па и најзабаченије улице и кутове престоничке. Као што противници Христови не могоше зауставити бурне народне поздраве кад Исус улазаше у Јерусалим, тако им и сад би сав труд узалудан око заташкавања и оповргавања пронесене вести. Јерусалим је сав жуборио: Христос Васкрсе!
Побожне жене донесоше мирисе на гроб Исусов, да га прелију, но како се зачудише кад ступише у врт Јосифов? Њихови мириси учинише им се и сувише слаби и непотребни према миомирном и бајном мирису који их из лепога врта запахну. Очаране том бајношћу оне убрзаше ход гробу драгога им Покојника.
Први зраци сунчеви падоше на празан гроб и открише им славан догађај од тога јутра. Но оне не вероваше. Тада се јавише и два небеска весника и потврдише им оно што су им зраци сунца открили, али узалуд. Жалост Мироносица, недоумица и сумња све је већма расла све док им се сам Исус не јави.
Беше се лепо разданило, када и Петар с Јованом дође у свети врт. Он уђе у гробницу где лежаше Исус и виде где леже само хаљине. Он се веома зачуди, но ни празан гроб, ни уверавање његовога друга, кога Исус љубљаше, не могаше га убедити у истинитост васкрсења.
Он виде, али не поверова.
Врт Ариматејски купаше се већ у изобилној светлости сунца, када и његов поседник Јосиф дође ка гробу Спаситељеву, да се увери у истину гласа који је чуо на улици. Виде све, што и Апостоли и жене Мироносице, али неизвесност и његову душу обузе. И он не верова.
Сумњаху они који су с њима сваки дан ходили и из уста његових науку слушали; сумњаше Петар и Тома, сумњаше Јосиф, сумњаху они што путу из Емауса чуше глас, сумњаше Магдалена.
Они су сви гледали празан гроб у коме беше сахрањен њихов учитељ, видели су престрашене стражаре Пилатове и из њихових уста чули причу о јединственом и нечувеном догађају; о силаску ангела, пуцању плоче, Васкрсењу Христовом. Сви су они чули, сазнали и добили доказе из прве руке, али – нису поверовали. Требао је Исус лично да им се јави, да га дохвате и реч његову чују, да му завуку руку међу ребра, па тек онда да верују.
Христос им се свим могућим начинима, од њих захтеваним, приказао као у истини жив, рекао им: „Видите и уверите се, али благо онима који не видеше а вероваше.“
***
Двадесет векова лежи пред нама отворен гроб у врту Јосифа Ариматејца. Ми нисмо као Петар и Јован само тренутно и летимично гроб прегледали, па отишли са сумњом или вером. Не, него смо сваки бусен земље у врту преврнули и испитали, сваку стварчицу у њему претресли, сваки жбун опипали и прегледали, призвали и стражаре и саслушали их, чули и изјаве старешина јудејских и фарисеја, сазнали тачно све прилике и околности које су пратиле тај чудновати догађај и – на крају крајева дошли до два различита резултата: једни, задовољни прибраним подацима, поверовали су у Васкрсење Христово, други незадовољни свуколиким доказима, остали у супротном мишљењу.
Од ових последњих једни долазе до сумње не трудним испитивањем него просто зато, што начелно не признају никаква чуда други и ако чине каква испитивања, чине их са жељом, да их она доведу до одрицања, што, разуме се, и бива. Но на послетку оставимо ми ове и једне и друге неверне душе, нека још годинама гледају у отворен гроб, ваљда ће наићи на неку ствар у самоме гробу или пре или после гроба, која ће изменити и управити како треба њихово мишљење.
Зауставимо се на оним првим којима и ми припадамо. Они признају Христово ускрснуће зато, што су све испитали, све околности проценили, све узгреднице промерили и добро прорачунали; признају га, као што га је признао и Тома, дакле, тек онда пошто су се Христа прихватили и руке своје у ребра Његова ставили.
Али и они, и ако верују, као год и они који одричу немају дела у обећаној награди коју Христос обећава само онима, који не видеше а вероваше.
Ови који нису видели а поверовали су, прави су наследници небесне награде. Они су веровали у Ускрс још пре него што се тај славан догађај и десио. Веровали су још и онда, када је он од Исуса наговештаван и пророкован. Но и они нису поверовали; из неразумевања или простоте него зато што су се и они уверили; уверили су се, да је Христос Син Божји и посланик небесни. Од Јордана они су га узастопце пратили, чули су сваку реч његову и видели свако дело његово. Они су видели васкрснуће Јаирове кћери и удивљени стајали пред гробом, из кога се лађар, на Једну моћну реч, дигао. Они су стајали под крстом на Голготи и видели су све до краја. И њих је страх обузео од таме, која је земљом завладала, кад је Праведник Дух свој Оцу предао. Али над страхом у души њиховој владала је нада у победу Истине.
Ето зато су они и поверовали одмах, без икаквих доказа, гласу о чуду у врту Ариматејском. Зато њихова душа плива у блаженству, зато они и не журе у врт, да се над празном гробницом увере, не, него трче и траже своје пријатеље и једномишљенике, грле се с њима и поздрављају једни друге поздравом: Христос Васкрсе!
Прибрани и весели они тим поздравом ословљавају и своје пренеражене и збуњене противнике, чудећи се њиховом неверовању, њиховој сумњи у ствар, која је за њих више него истинита. Противници сумњиво врте главом, траже доказе, и сведоке, и стављају могућност преваре, – али их убеђени верни у чуду остављају и журе, да са својима радост поделе, да још кога обрадују чудном вешћу. Они је само у две речи саопштавају; срце њиово жели да се споји са целим светом. Њих жалости ма какав знак сумње, они ником не дају доказе, јер их сматрају за излишне, они на ускрснуће свога Спаситеља гледају као на ствар јасну и разумљиву саму по себи, они у њ верују као у своје рођено биће: „али им то не каза тело и крв њихова, него Отац који је на небесима.“
Узалуд ћемо ми преметати по врту Ариматејском, узалуд саслушавати цео Јерусалим и цео кор апостолски, узалуд претресати све архиве и прелиставати све писмене остатке тога епохалног времена, ипак до искреног, дубоког и постојаног убеђења у истину Васкрсења Христовог не можемо доћи, ако немамо у себи духа Божијега. А до овога није тешко доћи. Довољно је пажљиво, разумљиво и без икакве предрасуде прочитати Јеванђеље. Уместо што узалуд тражимо спољашње доказе које, где потражимо и наћи ћемо у свакој јеванђелској речи наговештаја и поткрепљења, узрока и оправдања, великога догађаја.
У великом догађају које описује Јеванђеље, свака Спаситељева реч и свако дело Његово то су цветови које везује и спаја у један венац дело сопственог ускрснућа. Кроз сваки од тих цветова да се видети та веза, јер је кроз сваки провучена. Као што је бесмислено једноме венцу од цвећа одрицати везу, коју човек на први поглед не би могао да види, тако је бесмислено одрицати ону чудну везу која везује јеванђелски – божанствени венац.
Старешине јудејске и неправедне судије Христове пронели су лаж, да су ученици одвалили плочу и однели Исуса, па разгласили „бајку“ о васкрсењу. Многи верни пред овим застане, уозбиљи се, и с мрачном сумњом лаћа се Јеванђеља, да стоти или хиљадити пут чита одељак о васкрсењу Господа.
Међутим, мене тај глас не колеба и не збуњује. Мени је довољно, да читам Јеванђеље до осуде над Христом, па да га затворим и опет да могу на основу прочитанога знати завршну главу. Читањем Христове науке и Његових дела ја из почетка Јеванђеља већ присуствујем плетењу божанскога венца и није ми потребно сумњати о спони у њему и надносити се над гроб ариматејски. Довољно је за мене, да пратим Исуса од Витлејема до Голготе, па да се вратим с уверењем, да мора доћи Васкрс.
За мене је јасно, да Онај, Који је у Кани претворио воду у вино, Који је ишао по води као по суху од чије се речи стишавало море а бежали зли духови, по чијој су се заповести гробови отварали и мртви устајали; – да је Онај имао моћ и силу и над својом сопственом смрћу. Има их много који веле: „кад бих видео онда бих веровао“. Они то говоре заборављајући да су Фарисеји видели, па опет нису веровали. Видели су Фарисеји дела Христова, чули науку његову, али, у страху због своје личне користи и угодности на земљи, нису Му веровали, већ Га гонише и осудише. – Ко би могао тврдити, да и они који веле: кад би видели, онда би веровали, не би били у томе прави ни верни потомци Фарисеја? Ко би се могао заклети, да и кад би видели, не би сумња гризла душу њихову? Кад би видели, можда би онда тражили доказе о постојању и способности очију својих. Не, не постоји уистини, да је вера постојанија оних, који траже све да виде и опипају. Њихова сумња простире се и на њих саме. Они ни својим очима – ни себи – не верују.
Потребно је запојити се духом Божјим, духом јеванђелским, па бити убеђен у Васкрс. Благо онима који не видеше, а вероваше. Они су увек више убеђени у истину од оних који до ње испитивањем дођоше. Благо њима што верују, јер су спокојни и задовољни. Њих радује пролеће са свима својим милинама, али круна свију милина то је за њих најсјајнији дан са најруменијом зором, најведријим небом и најлепшим сунцем; дан који је први пут освануо у врту ариматејском. Они знају да такав дан у години једном само земљи освиће; зато с радошћу дочекују тај мили дан, када се душа њихова испуњава миљем, очи подижу смерно к небу са изразом неисказаног блаженства славе и победе, а уста само усклицавају: Христос васкрсе!„Хришћански весник“, 1904. г.
БЕСЕДА НА ВАСКРС
Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.
Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.
Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.
Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.
Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?
Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним – и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.
Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.
Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.
Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?
Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.
Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду – ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.
Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут – ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба – Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења – јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).
Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство – и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).
Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек – то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему – и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.
Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.
Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.
Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.
Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.
Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.
О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!
Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.
Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.
Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.
Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.
Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.
Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.
Христос васкрсе, браћо!
Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Коментари
Постави коментар