Кроз Часни пост: Петак шесте седмице поста - Како се развија помисао, Архимандрит Софроније

Савршивши душекорисну Четрдесетницу, молимо Ти се, удостоји нас човекољубљем Твојим да видимо свету Седмицу Страдања Твога, да би у њој могли славословити Твоја силна дела и неизрециви домострој нашег спасења једномислено појући: Господе, слава Теби!

Вечерње, петак уочи Лазареве суботе

Поуке Светих Отаца: Јер где постоји непријатељство или сукоб, тамо нема ни поста ни празника.

Свети Јован Златоусти

Молитва: Благодаримо Ти, Господе, што си нас довео до овде на нашем путу тражећи да Те наново нађемо. Опрости нам где год сагрешисмо. Укрепи нас да сачувамо мир у души ове последње седмице нашег пута, да би смо имали удела у радосном и славном дану Васкрсења Твога. Амин.

Читања из Светог Писма:

Иса. 66:10-24

1 Мојс. 49:33, 50: 1-26

Прич. 31: 8-31.

Богомислена размишљања: Отварај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме.

Прич. 31:9

Како се развија помисао - борба са страстима

Архимандрит Софроније

Борба са страстима јесте почетак духовног живота. Када би се ова борба састојала само у одрицању од наслађивања, тада би она била лака. Но, тежи је онај други ступањ - када незадовољена страст почиње да мучи човека у виду најразличитијих болести. У оваквим случајевима подвижник мора показати велико трпљење и истрајност, јер се благотворни плодови које доноси противљење страстима запажају тек касније.

Грех се врши пошто пређе одређени ступањ свог унутрашњег развитка.

Први тренутак је када се човеку споља приближује извесни духовни утицај, који у почетку не мора имати јасан и одређен облик. Први ступањ оформљења неког облика (појава у унутрашњем видику човека) јесте појава неке представе. Пошто појава слике не зависи од човекове воље, ово се још не урачунава у грех. Представе се заодевају час у видљиве облике, час у мисаоне садржаје, а најчешће су, пак, и једно и друго. Пошто представе чулних предмета повлаче за собом неку мисао, све врсте представа се на подвижничком језику називају општим именом "помисли".

Код бестрасног човека "владалачки" ум се може зауставити на дошавшој помисли као сила која распознаје биће, остајући потпуно слободан од њеног утицаја. Али, ако у човеку постоји "место", ако постоји одговарајућа подлога, некакво расположење према духу који се скрива у помисли, тада енергија помисли хрли да освоји психички свет, тј. срце, душу човекову. Помисао то постиже тиме што у души, расположеној према пороку, изазива извесно осећање насладе, својствено овој или оној страсти. У тој наслади се и садржи "искушење". Тај тренутак насладе се, премда и сведочи о несавршенству човека, ипак још не уписује у грех. То је само "предлагање" греха.

Даљи развитак помисли могао би се грубо шематски приказати овако: наслада коју предлаже страст привлачи пажњу ума, што представља веома важан моменат, јер је сједињење ума са помишљу погодан услов за њен развитак. Уколико ум једним унутрашњим напором воље не одбаци предложену насладу, већ и даље усредсређује своју пажњу на њу, јавиће се расположење према њој, пријатан разговор са њом, а затим "пристајање", које може да пређе у потпуно и активно "саглашавање". Даље, страсна наслада може да нарасте до те мере да овлада човековим умом и вољом, што се назива "ропством". После тога се све снаге човека, савладане страшћу, усмеравају ка већој или мањој решености за остварање греха на делу, уколико за то не постоје спољашње препреке, или ако постоје, ка тражењу могућности таквог остварења.

Овакво ропство може да буде јединствена појава која се више не понавља, ако је само последица неискусности подвижника који се налази у подвигу и борби. Међутим, ако се ропство понавља, претвориће се у "навику" и већ ће све природне силе човека почети да служе страсти.

Борба против насладе коју предлаже страст треба да почне при самом "предлагању" греха. Ова борба може да се продужи на свим ступњевима развитка помисли. Помисао се на свим ступњевима може и прекратити, тј. могуће је не дозволити јој да се заврши делом. Па ипак, од самог тренутка колебања воље, постоји елемент греха, те је потребно прибећи покајању, како се не би изгубила благодат.

Духовно неискусан човек обично примећује помисао тек кад неприметно прође прве ступњеве свога развитка, тј. када се оснажи или чак кад настане опасност да се грех претвори у дело.

Да би се ово избегло потребно је да се ум молитвом сабере у срце. То је насушна потреба сваког подвижника, који жели да се кроз истинско покајање учврсти у духовном животу. Јер, као што смо раније рекли, при таквом унутрашњем настројењу, грех се прекраћује у самом његовом зачетку. Овде не можемо а да се не сетимо речи пророка: Кћери Вавилонска, крвницо!... благо ономе који узме и разбије децу твоју о каменименом Исуса Христа (Пс.136,89).

Ово дивно духовно занимање, недостижно за лењиву већину, може се остварити само великим трудом, и усваја га само незнатна мањина. Ово занимање није ни једноставно ни лако. Зато се, у настојању да нађемо једну сажету и јасну одредбу, увек изнова враћамо на ову тему, иако без убеђења да ћемо је исцрпсти, или чак, на задовољавајући начин изложити.

http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan11.htm#23 

Међутим, док не осећамо да постоји "преграда" између нас и Бога, док не осећамо да смо изгнаници, не постоји чак ни почетак мисли о духовном животу. Видите да духовни живот почиње сагледавањем, а не анализом. Архимандрит Емилијан

Игуман Стефан: Сатана делује преко мисли http://hramsvetijovan.blogspot.com/2017/04/blog-post_1.html

Буди опрезан са речима, а пре свега не дозволи лошим мислима да отпочну разговор са тобом. Не дозволи да уста изговоре нешто, што би могло да увреди брата. Нека твоjа уста изговараjу благородне речи: речи утехе, охрабрења и наде. Реч човекова показује оно што он у души поседуjе, показуjу његовог унутрашњег човека.
Старац Јефрем Аризонски

Уочавајмо сопствене слабости - то да смо никакви, и говоримо то Богу овим речима: „Ти видиш, Боже мој, какав сам, имам ове слабости, ове страсти, помози ми“. Обраћајмо му се тим речима, кајмо се, и тако ће се у нама створити дух смирења и покајања. Мати Теосемна

Све чинити у славу Божију и ни у чему, било споља било унутра у себи, не имати у виду ништа осим те Славе: Она треба да буде мера подухвата наших и да ставља на њих свој печат. Свети Теофан Затворник

Желиш да будеш заједничар Тела и Крви Христове? Буди. Али, постоје и други начини да заједничариш. Ево шта каже једно од монашких правила Светог Антонија Великог: “Никада немој отежати другоме, никада немој покушавати да истрајеш у речима својим“. Рекао си нешто, а други ти одговара: „ Не, није тако како ти кажеш“. Немој покушавати да докажеш да си у праву, него пронађи неки учтив начин да други схвати да је победник. Архимандрит Емилијан