Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја Христе Боже. Тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје Побједитељу смерти вопијем: осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Гослодње.
Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Оса-на на висинама, благословен Који долази у име Господње!
Велики пост се завршава двама светлим и празничним данима, боље рећи - својеврсним двоједним и дводневним празником. То су: Лазарева субота - дан у који Црква празнује Лазарево васкрсење[1], то јест чудо које је Христос учинио подигавши из мртвих свог умрлог пријатеља Лазара и Цвети - дан у који Црква празнује свечани Христов улазак у Јерусалим, шест дана пре него што је био предан на страдање и крсну смрт. Црква нам овим празницима још једном - пре нашег уласка у жалост и таму Страсне седмице у којој ћемо поново постати сведоци Христовог страдања - открива истински смисао Христове вољне жртве и Његове спасоносне смрти.
Христос се - у време када је умро Лазар - налазио далеко од Јерусалима. Христос је стигао у Витанију четири дана после Лазареве смрти и тамо затекао Лазареве сестре Марту и Марију и Лазареве пријатеље како горко плачу и тугују за својим умрлим пријатељем. Јеванђеље по Јовану подробно описује тај сусрет. Јеванђелист Јован најпре описује разговор који су Марта и Марије водиле са Христом. Обе говоре Христу: "Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој...". Христос одговара: "Васкрснуће брат твој". Но, и поред тог Свог одговора Христос се и сам - како пише јеванђелист Јован - "потресе у духу и сам се узбуди" (Јн. 11, 33) видевши уплакане Лазареве сестре и мноштво Јудејаца који су ишли за њима двема и плакали. Христос креће ка Лазаревом гробу и Сам почиње да плаче. Они који су били крај Христа говоре међу собом: ''Гле, како га је волео!". Христос заповеда присутнима да одгурну камен који је био наваљен на гроб. Када су одгурнули камен Христос – по речима јеванђелиста Јована - "викну громким гласом: 'Лазаре, изађи напоље!'. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано" (Јн. 11, 43-44).
Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти.
И, гле, ево Христове заповести: "Лазаре, изиђи напоље!''. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос - а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот - силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог.
Идућег дана Христос улази у Јерусалим. Али, овог пута не овако као што је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овог пута Он - Који никада није за Себе тражио ни славе, ни власти - свечано улази у Јерусалим. Он пре тога заповеда Својим ученицима да му доведу младу магарицу, седа на њу и тако улази у град где Га до-чекује мноштво људи и деце са палмовим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца Га по-здрављају древним поздравим којим су се Јевреји обраћали само цару: " Осанна! Благо-словен Онај Који долази у име Господње! Осанна на висинама!''. И како пише јевађелист Матеј: "Кад Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: Које то?" (Мт. 21,10).
Шта значи све то - то мноштво људи, те палмове гранчице, ти громки поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом, тим вечним "Осанна"? То значи даје Христос – макар се то збило одавно и то само у том једном једином, далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божијем, о Свом будућем царевању. Али, тог дана - шест дана пре Пасхе – Он је јавио Своје Царство и овде на земљи, Он је открио Своје Царство људи-ма, позвавши их, а са њима и све нас да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилном Својом љубављу.
Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети - док стојимо у препуним црквама - опет и опет одјекује оно исто царско "Осанна!", и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није не-стало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.
На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх - победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе - победиће Царство Твоје! Не, неће се још дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек! И доћи ће време када ћеш љубављу Својом утрти сваку сузу са очију наших, када ћеш у мору радости Своје растопити сваку жалост људску, када ћеш светлошћу вечности Своје обасјати свет који си створио!
На Цвети увек изнова постајемо свесни да Христос после Свог свечаног уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања.
Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се - привевши наш пост крају - припремамо да до краја следимо Христа у Његовом вољном страдању, у Његовом победном силажењу у смрт, у Његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по Распећу.
Протојереј Александар Шмеман
http://www.verujem.org/teologi
http://www.verujem.org/teologi
Коментари
Постави коментар