Шта је Источни петак?
Христос Воскресе! Молио бих да ми неко одговори шта се то празнује првог петка после ускрса? У календару пише Источни петак. Шта је Источни петак? Ваш у Христу брат
Саша
Одговор:
Христос Воскресе! „Источни Петак“ који се такође назива „Обновљенски Петак“ је дан у који се у токе Светле Седмице прославља обновљење храма Богородичиног Извора Животворне Воде у Константинопољу. Такође постоји и истоимена икона Пресвете Богородице.
У Пентикостару читамо да у Типику нема указивања на ову службу али како он сам каже, „љубави ради Пресвете Богородице“ он садржи ову службу и она се служи у Светли петак.
Даље, синаксар овог празника казе да је овај храм саградио цар Лав Велики из захвалности Пресветој Богородици за исцељење једног слепог, а касније, после много година исцели се и цар Јустинијан на овом истом извору, и он је у знак благодарности тај храм још више раширио и украсио, али после земљотреса он се срушио. Цар Василије Македонац и његов син Лав Мудри обновише овај храм и извор, који је даривао мноштво исцељења, и то посебно грчкој аристократији о чему синаксар посвећује велику пажњу да опише. Он описује многа исцељења од којих чак наводи и васкрсење једног мртваца.
Када су у питању разни „петци“ ја лично сам опрезан јер се много меша народно схватање празника са литургичким и хертолошким, т.ј. црквеним. Овде се конкретно празнује један догађај (исто као покров Пресвете Богородице) , а не сам дан у којем се он збио, т.ј да име дана одвуче пажњу од благодатног догађаја које је побудио Цркву да почне да молитвено благодари Бога. Петак као одређени дан у седмици сам по себи хертолошки нема ништа са суштином овог празника, јер он увек напомиње на Велики Петак (зато и постимо) , и слободан сам да кажем да свако празновање петка ван котекста Христових страдања јесте збуњујуће и литургички неоправдано. У народу има много „петака“ да постаје тешко да се сви они прате, и уобичајена њихова празнична суштина је (барем у мом крају) да се на њих многе ствари „ваљају“ или „не ваљају“ да раде.
Бићу искрен и признаћу да ја никада нисам чуо за „источни петак“, и о томе се повела дискусија са свештеницима који поклањају своје драгоцено време овој рубрици „Питање пастиру“, и један наш сабрат у чијем се крају празнује „Источни петак“ објаснио ми је о чему се ради. Заинтересовало ме зашто баш „источни“? Можда сам дошао до одговора: Пентикостар помиње „живопријемниј источник“, а „источник“ на црквенословенском значи извор, и моје је мишљење да се значење самог празника погрешно пренело (превело) у народу тако да га је он прихватио као „источни“, од реши „извор“ = источник.
Дакле, ми празнујемо сећање (памјат) на обновљење храма и извора Животворне воде у Константинопољу, кроз којег је Пресвета Богородица показала милост и моћ према нама грешним.
о. Љубо
П.С. Хвала о. Мирољубу Ружићу на помоћи.
Светосавље.орг
Источним петком зове се у народу данашњи празник Мајке Божје. Његово слављење потекло је у храму код извора поред Цариграда, који се називао „Живоносни источник“. Ову цркву подигао је византијски цар Лав Велики у петом веку. Предање каже да је он једном наишао у шуми на слепог човека. По Божјем указању, нашао је извор, напојио слепца и умио га, и овај је тад прогледао. Кад је Лав постао цар, на том месту је подигао цркву. Народ је долазио са свих страна, тражећи и налазећи лека, тако да је цар Јустинијан, након сто година, и сам се излечивши, обновио и проширио храм.
Ту су се исцељивали од водене болести, сушице, беснила, рака, грознице и температуре, неплодности, скорбута, тумора, душевних болести, болести очију и још многих других.
Историјат ове светиње и повест данашњег празника записао је Никифор Калист у 14. веку.
На икони се слика Мајка Божја са дететом, изнад извора, којем прилазе слепци, богаљи, цареви и свештеници.
Код Срба се овај дан назива још Светлим петком, јер пада у петак Светле седмице, Благим петком, јер се блажи, не пости се. Обичај је био да се зором излази на најближи извор или водицу, где се умива, пије вода, бере цвеће, весели, након великопосних дана и враћа се кући тек увече. Данашњи празник, као славу, прослављале су понегде механџије.
митрополија.орг
ИСТОРИЈАТ ПРАЗНИКА ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК – СЛАВЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ
Захваљујући обимној литератури на нашем језику, у којој се коментаришу византијски извори о успомени на светилиште Мајке Божије поред Цариграда, које је утицало на успостављање у православним Црквама празника Живоносни Источник, могуће је рећи нешто више о томе како је настао овај празник који Срби називају Источни петак, а који је од ове године крсна слава Шумадијске епархије
Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.
Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.
У култним списима Нићифора Калиста Ксантопула дат је опис храма Богородице од Извора обновљеног у његово доба. Црква је, каже Калист, била правоугаоног облика, окружена са четири портика. Крипта је представљала најважнији део храма и у њу су водила два степеништа са по двадесет пет степеника. У крипти се налазио чудотворни извор чија је вода отицала у један мермерни четвртасти базен. Зидови цркве били су осликани фрескама. Храм је имао три параклиса, посвећена Богородици, светом Евстатију и светој Ани.
Оснивање храма Богородице Извора живота објашњава једна легенда и један историјски извор. Када је будући византијски цар Лав Трачанин дошао као обичан војник у Константинопољ, у мочварама испред Златних врата сусрео је слепог човека који је замолио да га поведе и напоји. Док је Лав тражио воду зачуо је глас који му казује где се она налази и да њом треба слепоме да опере очи. Глас му је прорекао да ће постати цар и да на том месту треба да подигне цркву у којој ће људи моћи да нађу оздрављење. Лав је послушао и слепац је прогледао, а он сам је доцније заиста поста цар. Када је ступио на престо, у близини извора је саградио велелепну цркву.
Да је подизање храма у време Лава I легенда, показује Јустинијанов хроничар Прокопије, који заснивање овог светилишта приписује своме заштитнику: „А њој (Богородици) подигао је други храм на месту званом Извор (Πηγή). Онде се налази густа кипарисова шума, луг у свежим пољима пуним цвећа, врт који доноси дивне плодове, извор који тихо жубори својим благим током питке воде, све особито пригодно за светилиште. Такав је простор око светилишта; а сам храм се не може лако описати достојним речима, нити оцртати у мислима, нити се шаптавим говором може о њему причати. Биће довољно рећи само толико да лепотом и величином надмашује већину храмова“ (О грађевинама).
Најпрецизнији податак о датовању изградње манастира Ζωοδόχος πηγή пружа нам византијски историчар Гергије Кедрон (XI-XII век). Он тврди да је Јустинијан саградио манастир у 33. години своје владавине, дакле 559-560. године.
Многобројна чуда која су се збила од времена оснивања светилишта до обнове у доба Андроника II Палеолога наведена су у очуваним писаним изворима. Непознати писац из времена Константина VII Порфирогенита (средина X века) побројао је 47 чуда што су се догодила од подизања па до X века. Током латинске власти у Цариграду, вода са извора престала је да буде чудотворна, што се наставило и током владавине Михаила VIII Палеолога који је водио унионистичку политику према западној Цркви. А за време Андроника II Палеолог који је одбацио политику уједињења Цркава, Богородица је показала своју наклоност тиме што је повратила чудотворну моћ воде у светилишту.
Мада се ово Богородичино култно место налазило изван цариградских зидина, поред њега је била палата царева који су ту долазили са свечаном свитом. Најчешће се то догађало на Вазнесење Господње. Цар би на Спасовдан, како сведочи Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом спису о церемонијама на двору, стизао у атријум да би потом у припрати сачекао патријарха. Њих двојица би свечано ушли у цркву, наставили до амвона и царских двери, да би затим ушли у олтар и учествовали у богослужењу (Литургији). Цар би поставио своје дарове на Часну трпезу, изашао из храма и попео се у катихумену, где се налазила мала просторија коју је користио после Литургије. За време свечаног обеда представници Зелених и Плавих (политичке групације у Цариграду) налазили су се у атријуму, а молитвени искази током литије која би потпом уследила прослављали су најпре Богородицу па Вазнесење. Сачуван је и писани извор да је василевс Нићифор II Фока (963-969) провео Спасовдан у цркви од Извора.
Лав Ђакон (друга половина X века), говорећи о побуни што је избила на Спасовдан 967. године, наводи да је по обичају цар био у храму изван градских зидина званом Извор, посвећеном Богородици. Јован Скилица (друга половина XI века), говорећи о истом догађају, помиње прославу Вазнесења на Извору. Ово понавља и Георгије Кедрон. Јован Зонара (прва половина XII столећа) истиче да је по старом обичају на један од Господњих празника василевс био у светом храму од Извора. Када је празник Богородице Живоносног Источника формално установљен, изгледа да је он петог дана Светле недеље врло свечано прослављан у главној царској палати у граду. То би био почетак ширења култа Богородице од Извора изван самог светилишта поред цариградских зидина. Главни посредник биће, изгледа, Велика лавра на Светој Гори, јер је манастир Богородице Ζωοδόχος πηγή четрдесетих година XIV века постао метох овог атонског манастира.
До свих ових података најлакше се долази преко текстова који се односе на тумачење врло познате и распрострањене иконографске представе Богородице типа Живоносни источник, која је настала под утицајем светилишта Мајке Божије од Извора поред константинопољских зидина. Према најновијим истраживањима Татјане Стародубцев (Култ Богородице Ζωοδόχος πηγή и његов одјек у сликарству у доба Палеолога, Зограф 33 /2009/), напознатијим представама Богородице овог типа сматрају се фреске у припрати цркве Афендико у Мистри (између 1313. и1322), у акросолијуму гроба деспота Димитрија у нартексу цариградске Хоре (око 1340), у припратама храмова Светог арханђела Михаила у Леснову (1349) и Вазнесења у Раваници (око 1387), на западном зиду цркве Успења у Волотову код Новгорода (1363-1390) и у олтару југоисточног параклиса храма Светих Теодора у Мистри (око 1400). Без обзира што се служба Богородици Извору живота није нашла у српским богослужбеним књигама средњег века, ликовна представа овог врло значајног Богородичиног култа има репрезентативне одјеке у живопису тако угледних манастира као што су Лесново и Раваница.
Епархија Шумадијска
Светосавље.орг
Источним петком зове се у народу данашњи празник Мајке Божје. Његово слављење потекло је у храму код извора поред Цариграда, који се називао „Живоносни источник“. Ову цркву подигао је византијски цар Лав Велики у петом веку. Предање каже да је он једном наишао у шуми на слепог човека. По Божјем указању, нашао је извор, напојио слепца и умио га, и овај је тад прогледао. Кад је Лав постао цар, на том месту је подигао цркву. Народ је долазио са свих страна, тражећи и налазећи лека, тако да је цар Јустинијан, након сто година, и сам се излечивши, обновио и проширио храм.
Ту су се исцељивали од водене болести, сушице, беснила, рака, грознице и температуре, неплодности, скорбута, тумора, душевних болести, болести очију и још многих других.
Историјат ове светиње и повест данашњег празника записао је Никифор Калист у 14. веку.
На икони се слика Мајка Божја са дететом, изнад извора, којем прилазе слепци, богаљи, цареви и свештеници.
Код Срба се овај дан назива још Светлим петком, јер пада у петак Светле седмице, Благим петком, јер се блажи, не пости се. Обичај је био да се зором излази на најближи извор или водицу, где се умива, пије вода, бере цвеће, весели, након великопосних дана и враћа се кући тек увече. Данашњи празник, као славу, прослављале су понегде механџије.
митрополија.орг
ИСТОРИЈАТ ПРАЗНИКА ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК – СЛАВЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ
Захваљујући обимној литератури на нашем језику, у којој се коментаришу византијски извори о успомени на светилиште Мајке Божије поред Цариграда, које је утицало на успостављање у православним Црквама празника Живоносни Источник, могуће је рећи нешто више о томе како је настао овај празник који Срби називају Источни петак, а који је од ове године крсна слава Шумадијске епархије
Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.
Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.
У култним списима Нићифора Калиста Ксантопула дат је опис храма Богородице од Извора обновљеног у његово доба. Црква је, каже Калист, била правоугаоног облика, окружена са четири портика. Крипта је представљала најважнији део храма и у њу су водила два степеништа са по двадесет пет степеника. У крипти се налазио чудотворни извор чија је вода отицала у један мермерни четвртасти базен. Зидови цркве били су осликани фрескама. Храм је имао три параклиса, посвећена Богородици, светом Евстатију и светој Ани.
Оснивање храма Богородице Извора живота објашњава једна легенда и један историјски извор. Када је будући византијски цар Лав Трачанин дошао као обичан војник у Константинопољ, у мочварама испред Златних врата сусрео је слепог човека који је замолио да га поведе и напоји. Док је Лав тражио воду зачуо је глас који му казује где се она налази и да њом треба слепоме да опере очи. Глас му је прорекао да ће постати цар и да на том месту треба да подигне цркву у којој ће људи моћи да нађу оздрављење. Лав је послушао и слепац је прогледао, а он сам је доцније заиста поста цар. Када је ступио на престо, у близини извора је саградио велелепну цркву.
Да је подизање храма у време Лава I легенда, показује Јустинијанов хроничар Прокопије, који заснивање овог светилишта приписује своме заштитнику: „А њој (Богородици) подигао је други храм на месту званом Извор (Πηγή). Онде се налази густа кипарисова шума, луг у свежим пољима пуним цвећа, врт који доноси дивне плодове, извор који тихо жубори својим благим током питке воде, све особито пригодно за светилиште. Такав је простор око светилишта; а сам храм се не може лако описати достојним речима, нити оцртати у мислима, нити се шаптавим говором може о њему причати. Биће довољно рећи само толико да лепотом и величином надмашује већину храмова“ (О грађевинама).
Најпрецизнији податак о датовању изградње манастира Ζωοδόχος πηγή пружа нам византијски историчар Гергије Кедрон (XI-XII век). Он тврди да је Јустинијан саградио манастир у 33. години своје владавине, дакле 559-560. године.
Многобројна чуда која су се збила од времена оснивања светилишта до обнове у доба Андроника II Палеолога наведена су у очуваним писаним изворима. Непознати писац из времена Константина VII Порфирогенита (средина X века) побројао је 47 чуда што су се догодила од подизања па до X века. Током латинске власти у Цариграду, вода са извора престала је да буде чудотворна, што се наставило и током владавине Михаила VIII Палеолога који је водио унионистичку политику према западној Цркви. А за време Андроника II Палеолог који је одбацио политику уједињења Цркава, Богородица је показала своју наклоност тиме што је повратила чудотворну моћ воде у светилишту.
Мада се ово Богородичино култно место налазило изван цариградских зидина, поред њега је била палата царева који су ту долазили са свечаном свитом. Најчешће се то догађало на Вазнесење Господње. Цар би на Спасовдан, како сведочи Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом спису о церемонијама на двору, стизао у атријум да би потом у припрати сачекао патријарха. Њих двојица би свечано ушли у цркву, наставили до амвона и царских двери, да би затим ушли у олтар и учествовали у богослужењу (Литургији). Цар би поставио своје дарове на Часну трпезу, изашао из храма и попео се у катихумену, где се налазила мала просторија коју је користио после Литургије. За време свечаног обеда представници Зелених и Плавих (политичке групације у Цариграду) налазили су се у атријуму, а молитвени искази током литије која би потпом уследила прослављали су најпре Богородицу па Вазнесење. Сачуван је и писани извор да је василевс Нићифор II Фока (963-969) провео Спасовдан у цркви од Извора.
Лав Ђакон (друга половина X века), говорећи о побуни што је избила на Спасовдан 967. године, наводи да је по обичају цар био у храму изван градских зидина званом Извор, посвећеном Богородици. Јован Скилица (друга половина XI века), говорећи о истом догађају, помиње прославу Вазнесења на Извору. Ово понавља и Георгије Кедрон. Јован Зонара (прва половина XII столећа) истиче да је по старом обичају на један од Господњих празника василевс био у светом храму од Извора. Када је празник Богородице Живоносног Источника формално установљен, изгледа да је он петог дана Светле недеље врло свечано прослављан у главној царској палати у граду. То би био почетак ширења култа Богородице од Извора изван самог светилишта поред цариградских зидина. Главни посредник биће, изгледа, Велика лавра на Светој Гори, јер је манастир Богородице Ζωοδόχος πηγή четрдесетих година XIV века постао метох овог атонског манастира.
До свих ових података најлакше се долази преко текстова који се односе на тумачење врло познате и распрострањене иконографске представе Богородице типа Живоносни источник, која је настала под утицајем светилишта Мајке Божије од Извора поред константинопољских зидина. Према најновијим истраживањима Татјане Стародубцев (Култ Богородице Ζωοδόχος πηγή и његов одјек у сликарству у доба Палеолога, Зограф 33 /2009/), напознатијим представама Богородице овог типа сматрају се фреске у припрати цркве Афендико у Мистри (између 1313. и1322), у акросолијуму гроба деспота Димитрија у нартексу цариградске Хоре (око 1340), у припратама храмова Светог арханђела Михаила у Леснову (1349) и Вазнесења у Раваници (око 1387), на западном зиду цркве Успења у Волотову код Новгорода (1363-1390) и у олтару југоисточног параклиса храма Светих Теодора у Мистри (око 1400). Без обзира што се служба Богородици Извору живота није нашла у српским богослужбеним књигама средњег века, ликовна представа овог врло значајног Богородичиног култа има репрезентативне одјеке у живопису тако угледних манастира као што су Лесново и Раваница.
Епархија Шумадијска
Коментари
Постави коментар