Пређи на главни садржај

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ: УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ


У име Оца и Сина и Светога Духа!


Браћо и сестре, Васкршњи пост састоји се од два поста који су један до другог и који су обједињени у један пост, а одражавају различите догађаје из земног живота Христа Спаситеља.
Црква је установила Свету Четрдесетницу у знак сећања на четрдесетодневни пост Исуса Христа у Јудејској пустињи, том дивљем и суровом месту које се налази близу такозване Горе кушања.
Страсна седмица је посвећена успомени на послед ње дане земног живота, крсна страдања и смрт Исуса Христа. Она почиње празником уласка Господњег у Јерусалим.
Зашто је Црква улазак Господа у Свети Град убројала у дванаест великих празника? Зато што тај празник садржи у себи дубоки духовни смисао и пророчки најављује Други долазак Исуса Христа, васкрсење мртвих и Страшни суд.
Нешто пре крсног страдања Господ је учинио велико чудо - васкрсао је из мртвих Лазара, који је иначе живео у Витанији у близини Јерусалима (види, Јн. 11, 1-44). То чудо је учињено у присуству многобројне родбине и пријатеља покојника и на очиглед целог Јерусалима. Оно је потресло срца бројних људи. Јеврејска представа о томе да је то Месија само земаљски цар и велики вођа као да је пала у засенак и људска срца је обасјао зрачак наде да је Проповедник љубави и милосрђа Исус истински Месија и њихов духовни Владика.

Васкрсење Лазара из мртвих наговештава опште васкрсење и дан Страшног суда. У Палестини су покојници обично сахрањивани истог данак када би и умрли, зато што би се због великих врућина леш убрзо почео распадати. Лазарев леш је четвртог дана већ изгубио људске црте, тело је натекло и поцрнело. Лазарево васкрсавање није било само враћање покојника у живот, него на неки начин поновно стварање, слика тога како ће Господ из праха поново створити тела умрлих. Али, браћо и сестре Лазар је био враћен у живот, поживео још неколико деценија, постао епископ и, по предању, примио мученичку смрт за веру у Исуса Христа, а свеопште васкрсење мртвих биће не само васкрсавање, него и преображавање и одухотворавање људских тела. Васкрсење из мртвих биће почетак вечног живота, живота који нема краја, и победа над смрћу.

Исус Христос је заповедио Својим ученицима да за Његов улазак у Јерусалим припреме магарицу и младо магаре. Шта то значи? У то време цареви су у мирнодопско доба употребљавали те животиње за путовање по земљи. Коњ је значио ратни збор. На коњима се одлазило у рат Исус Христос је сео на младо магаре у знак тога да он Собом носи мнр и да је он Цар мира. Свети Оци кажу да магарица символички означава јеврејски народ, а младо магаре незнабошце који су погнули своје главе у благи јарам Христа Спаситеља, прихватили Његово учење и урезали га у своја срца. 

      Улазак Исуса Христа у Јерусалим је и праслика Његовог Другог доласка на земљу. Први Његов долазак био је у тајности и за њега нико није знао. Само су ноћна тама и безмолвије дочекали у Витлејему рођеног Богомладенца. Други долазак Исуса Христа биће у слави. Господ ће дођи окружен анђелима и у Божијој светлости. Управо тај догађај символички се најављује уласком Господа у Јерусалим, Господа окруженог апостолима и народом који је клицао: „Осана Сину Давидову, слава Сину Давидову!“

Браћо и сестре, кад је Господ с Маслинске горе погледао на Јерусалим, у очима су Му се појавиле сузе. Господ је заплакао због Свог града. У Светом Предању се каже да је Ноје пре потопа узео са собом у барку главу Адамову као велику светињу. Касније ју је дао свом најстаријем сину Симу. Сим је саградио град Јопу, затим уредио жртвеник испод којег је положио главу нашег праоца, а у близини тог жртвеника основао је град Јерусалим, што значи „мир Божији“. Палестину су касније освојила хананејска племена, па је место на којем је лежала Адамова глава било напуштено. Но у сећању народа остао је назив тог места Голгота, што на јеврејском значи лобања или чело. И управо је на Голготи требало да буде извршено дело искупљења целог света.

Господ је са горе посматрао Јерусалим и видео Јерусалимски храм, чије су позлаћене куполе блистале тако као да су биле у пламену. Али Господ је размишљао о томе каква ће страшна казна задесити тај свети и грешни град. Својим очима видео је како ће се други пламен, пламен освете уздићи изнад Храма и тај дивни Храм, који је попут небеског цвета израстао у раселинама стена, претворити у гомилу рушевина, нагорелих брвана и пепела. Знао је да ће тада на улицама Јерусалима лежати несахрањени лешеви и да ће земља бити натопљена крвљу као кишом. Тај град ће се тада претворити у рушевине и тако мртав личиће на поље пшенице коју је град уништио.
У Јерусалиму је требало да се изврши највећи подвиг Добровољно страдање и распеће Исуса Христа Христа и искупљење рода људскога. У том истом Јерусалиму требало је да буде извршено богоубиство, најстрашније злодело у историји рода људскога. Зато је Господ и плакао због Свог града. Исус Христос је ушао у Јерусалимски храм. Ту су га дочекали бука, повици људи и блејање животиња које су продавали у самом Храму. Животиње за жртву требало је продавати поред храмовног зида, али ради што успешније трговине првосвештеници су дозволили да их трговци уводе у само светилиште. Тамо су се налазили и столови за мењање новца, јер се, по јеврејском обичају, новцем па- ганских владара нису смеле куповати животиње које ће бити жртвоване у Храму. Стога је тај новац морао бити замењен за јеврејске монете.

Дакле, у цркви Божијој била је страшна бука, па је Господ узео бич у руке и истерао трговце и мењаче из дома Свог Оца Небеског. Браћо и сестре, у Јеванђељу видимо како се Господ разгневи кад разобличава фарисеје, те лице- мере религије и кад види како је Његов храм оскрнављен.

Нека то буде и нама лекција из које ћемо научити с каквим страхопоштовањем треба да се понашамо у цркви Христовој. Како само често нарушавамо светост и тиши- ну тог светог места. Неки од нас, но њих је ипак мало, понашају се заиста безобразно у храму и чак се поносе тиме што им нико ништа не може и размећу се својим простатлуком. Нека нас данашњи јеванђељски догађај увек подсећа на то да је храм слика Царства небеског.
Улазак Господа Исуса Христа у Храм символички означава Страшни суд који ће почети од Цркве Божије. Господ ће најстрожије судити хришћанима. У житију преподобног Макарија Великог наведен је његов разговор са душом покојног египатског жреца. Жрец му је рекао да се налази у паклу, али да постоје места где су муке још горе од оних које он трпи. Таква места припремљена су за хришћане који су добили благодат Духа Светога на крштењу, а касније је погазили својим гресима.

Првосвештеници су се обратили Христу и захтевали од Њега да забрани Својим ученицима да Га величају. Но Христос им је рекао: Ако они ућуте, камење ће повикати (Лк. 19, 40). Свети Оци су под камењем подразумевали пагане којима је било суђено да прославе Бога после проповеди апостола широм света. У Јеванђељу се каже да су дечица поздрављала Христа узвицима: Осана! Бпагословен који долази у име Господње! (Мк. 11, 9). Под децом се подразумевају људи проста и чиста срца. Господ прима самохвалу која је узнета из чисте душе.
Ми данас по обичају стојимо у цркви с врбовим гранчицама у рукама. Народ је дочекао Исуса Христа као победника с палмовим гранчицама. Врба символизује још и васкрсење из мртвих, зато што након зиме прва процвета.

Док у руци држимо врбову гранчицу, исповедамо да је Исус Христос истински победник смрти, демона и ада. Док је држимо у рукама, молимо Господа да нас удостоји да Га у дан васкрсења мртвих дочекамо с радошћу и ликујући, а не са стидом и ужасом.
Осана значи Господ долази, Спасење је од Господа, Господе, спаси нас! Браћо и сестре, на дан овог дивног празника Господ се невидљиво приближава нашим срцима, свакоме од нас.
Браћо и сестре, и у нашим срцима, као и у Јерусалимском храму, урлају животиње, а то су наше ниске страсти Које заглушују глас молитве. И у нашој души седе мењачи новца, а то су оне помисли које нас чак и у најсветијим тренуцима терају да размишљамо о овосветским добитима, о световним и сујетним пословима.

Господ је бичем Својим истерао оне који су скрнавили Његов храм. Нека бичем благодати Своје очисти и наша срда, јер су она нерукотворени храм који је Он створио и који је створен само за Њега.
Амин.
Архимандрит Рафаил Карелин



Коментари

Популарни постови са овог блога

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1] Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2). Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља. Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, ...

О НЕОСЕТЉИВОСТИ - БОЛЕСТИ САВРЕМЕНИХ ВЕРНИКА И СВЕТА УОПШТЕ

Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама Поука XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедн...

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу н...