Тада ће царство небеско бити као десет дјевојака (Мат. 25)
Да ли сте икад видели човека на смрт осуђена, који не брине о себи него о онима који га воде на губилиште? Да ли би могли назвати човеком онога који би ходећи на вешала пружао журно храну и пиће својим џелатима да они не остану гладни и жедни, а сам на себе не би ни помислио? Ако би на очи такав човек изгледао човек, разум би га наш несумњиво познао и прогласио богом. Црква нам показује таквог човека у данашњим читањима, поукама и песмама. Ко има очи нека отвори, ко има уши нека отвори, ко има разум нека отвори, ко има срце нека отвори. Тај Човек Бог јесте сам Господ наш Исус Христос. Он је знао у ове дане, да су га старешине јеврејске из зависти осудили на смрт. Осуда је донесена у суботу пошто је Господ васкрсао Лазара из мртвих, и донесена је баш зато што је васкрсао Лазара. Шта ћемо чинити? говориле су старешине сазнав за васкрсење Лазарево. Човјек овај чини многа чудеса; ако га оставимо тако сви ће га вјеровати. Од тога дакле дана договорише се да га убију (Јов. 11, 46). Но Христа то није нимало збунило на послу нити задржало од посла. Он је продужавао објављивати истину Божију, призивати к покајању, опомињати на крај свега, предочавати Страшни Суд, лечити ране на људима, хранити и појити гладне и жедне душе.
У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам предлаже опомену Христову против гордости. Јуче против зависти, данас против гордости. Ако је завист отров, гордост је савршена лудост. Зато је Христос и назвао оних других пет девојака лудим. Тада ће бити царство небеско као десет дјевојака, које узеше жишке своје и изиђоше на сусрет женику. Пет од њих бијаху мудре а пет луде. Тада! Тада царство небеско неће више бити као семе које Сејач сеје, па семе расте и доноси плода. Тада више неће бити времена ни да се сеје ни да се чека. Нити ће царство небеско тада бити као квасац што се ставља у тесто, па се чека док се све тесто закваси. Тада више неће бити чекања. Нити ће тада царство небеско бити као бисер што га трговац тражи. Тада се више не може тражити нити чекати док се нађе. Нити ће царство небеско бити тада као бацање мреже и ловљење рибе. Јер и ту се мора чекати. А тада се неће нико ни чекати ни сачекивати. Јер тада ће сунце помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звјезде с неба попадати, и силе се небеске покренути. И тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће Сина човјечијега гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом (Мат. 24). Ето тада царство небеско не може бити више као у другим причама и сравњењима; него ће бити као десет девојака које легну спавати, док у по ноћи не буду пробуђене виком: Се жених грјадет! Под спавањем овде се разумева смрт. Па како број десет означава пуноћу бројева, то се под десет заспалих девојака могу разумети сви умрли пре доласка Судије. Сви ће, дакле, бити пробуђени, и мудри и луди. Јер ће вика бити велика и страхотна: Ево женика гдје иде, излазите му на сусрет! Ваистину, небивала грмљавина и тресак од страхотне вике и од јеке труба ангелских! Од те грмљавине и треска и вике и јеке задрхтаће земља, узбуркаће се мора, срушиће се све зидарије људске у прах и пепео. Но тој вици и јеци неће бити сврха да збуњује природне стихије и руши дела људска и Божија – не, то је узгредно и споредно – него је тој вици и јеци сврха да потресе све гробове и пробуди све мртве у гробовима.
А кад сви мртви устану из гробова, сви ће кренути у сретање женику Христу по мраку. По најцрњем мраку у истини. Јер нити ће светлити сунце ни месец ни звезде, како је и речено. У том црном и густом мраку светлиће праведним душама правда њихова, јеванђелска правда, под којом се разумевају све врлине и сва добра дела. Кандило њихове душе биће пуно уља, и то кандило светлиће им кад пођу у сретање Сину Божјем. Такве душе назвао је Господ мудрим. А лудим је назвао оне душе, које су у животу задобиле само једну врлину, рецимо девичку чистоту, али су се због те своје једне и једине врлине толико биле погордиле, да су немилостиво презирале и ружиле остале људе који су могли и имати друге неке врлине али нису имали ту њихову једину врлину. Заиста је девичка чистота ангелска врлина. Зато се у нашем честитом народу девојка поштује као неко више биће, а још већма девојка замонашена и посвећена потпуно Богу на службу, телом и душом. Али ко би се усудио рећи да дуготрпљивост није ангелска врлина кад се зна колико ангел хранитељ трпи целог века гледајући како човек греши? Или ко би се осмелио ставити милост на нижи степен, кад се зна пример милостивог Самарјанина? Или ко би отворио уста и рекао нешто против смерности и кротости, кад је њих Спаситељ истакао на прво место у Блаженствима? Па храброст у пожртвовању за Истину до мученичке смрти? Па врховну царицу свих врлина, љубав – ко би смео одбацити па надати се спасењу? Није довољно само очистити своју кућу, па је држати празну и хладну. Очишћену кућу треба и наместити, и напунити и украсити и окадити и загрејати. У таквој кући може се без стида дочекати висок гост. Није довољно ни кандило душе наше само очистити да се блиста, него га треба и налити уљем свих врлина, без иједног изузетка. Такво кандило пали Дух Божји, и оно светли у тами.
Но оставимо мисли о лудим девојкама. Управимо очи на оне мудре девојке које кроз мрак оног Страшног Часа иду са својим запаљеним кандилима у сретање Христу, као што украшене невесте иду у сретање женику своме. Како је диван и чудесан призор! У мраку васионском, кад се погасе звезде на небесном своду, засијаће звезде на земљи. Засијаће душе девојака Христових, то јест све праведне душе Христове од постања света. Васкрснуће им тела, и у васкрсла тела обући ће се душе њихове; запалиће се као кандила и засветлиће лепше него икад звезде у ноћи. И биће их више него звезда на небесном своду. И као један невиђени ватромет поћи ће од земље к небесима у сусрет Цару и Господу своме. А кад се све те мудре душе пусте у Рај, затвориће се рајска врата, а онима који лутајући по мраку случајно дођу до тих врата и почну куцати даће се одговор изнутра: Не познајем вас!
Предочавајући све ово Господ наш опоменуо је све нас и заповедио: Стражите! Никакве речи једног сродника или пријатеља нашег немају такву важност као Његове предсмртне речи. Те речи ми дуго памтимо и поштујемо као завет. Стражите! ово је реч нашег најближег Сродника и највећег Пријатеља. Ово су Христове предсмртне речи, речи заветне. Осуђен на смрт Он није бринуо о себи него о онима који остају после Њега, дакле и о нама. Ако хоћемо да испунимо потпуно Његову заповест о стражењу, морамо двојако стражити: прво над својом сопственом душом, па онда и над душама наших сапутника и рођака у овом животу. Јер је Он исти рекао и овакву реч: Стражи и утврђуј остале који хоће да помру (Откров. 3, 2).
Послушајмо, дакле, Спаситеља свога и станимо на стражу прво душе своје, а потом и душе свога ближњега. Да видимо шта имамо, а шта немамо у души. Да видимо и прегледамо као што девојка сваки час гледа и прегледа припремљене дарове своје, и мисли шта још треба да набави, шта да купи, а шта да изатка и извезе и скроји и сашије и украси. Тако и ми душу своју да гледамо и прегледамо сваки час; да је богатимо Богом и за Бога. Да би били спремни и готови за онај час, кад се разлегне вика и јека: Се жених грјадет! Амин.
Коментари
Постави коментар