Љуби Бога тако како је Он заповедао да га љубиш, а не тако како мисле да га
љубе самообманути занесењаци.
Не стварај себи усхићења, не узнемиравај своје нерве, не распаљуј се пламеном
вештаственим, пламеном твоје крви. Жртва благопријатна Богу је смирење срца,
скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која је принесена са
уображеношћу, са гордим мишљењем о себи, чак и ако је то жртва паљеница.
Гордост доводи нерве у узнемиреност, узбуркава крв, побуђује машту, оживљава
пали живот; смирење умирује нерве, обуздава узбурканост крви, уништава
маштарење, умртвљује пали живот, оживљава живот у Исусу Христу.
Послушност пред Господом је боља од жртве, и покорност је боља од
претилине овнујске, говорио је пророк израиљском цару, који се усудио да
принесе Богу неправилну жртву (1 Сам 15,22): ако желиш да принесеш Богу жртву
љубави, немој је принети самовољно, по непромишљеној страсти; принеси је са
смирењем, у оно време и на том месту, када и где је Господ заповедио.
Духовно место, једино на ком је заповеђено да се приносе духовне жртве јесте –
смирење.[1]
Господ је верним и тачним обележјима означио онога који воли и онога који не
воли. Он је рекао: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће. Ко мене не љуби,
ријечи моје не држи (Јн 14, 23-24).
Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Удаљи се од сваког дела, речи, помисли,
осећања које је забрањено Јеванђељем. Твојим непријатељством према греху, који
је толико мрзак свесветоме Богу, покажи и докажи твоју љубав према Богу.
Сагрешења, у која се упадне по немоћи, одмах лечи покајањем. Али боље се труди
да не допушташ себи ни та сагрешења, строго бдијући над собом.
Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Пажљиво изучавај заповести Господа у
Јеванђељу и труди се да их оствариш на самом делу, труди се да јеванђелске
врлине претвориш у навике, у твоје особине. Особина онога који воли је да тачно
испуњава вољу онога ког воли.
Заволех заповести Твоје већма од злата и топаза (драгог камена). Ради тога по
свима заповестима Твојим управљах се, сваки пут неправедан омрзох (Пс
118,127128), говори пророк. Такво владање је неопходно ради очувања верности
Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тог услова љубав се раскида.
Непрестаним удаљавањем од зла и испуњавањем јеванђелских заповести – чиме се
извршава све јеванђелско морално учење – достижемо љубав Божију. Самим тим, ми
пребивамо у љубави према Богу: Ако заповијести моје одржите, остаћете у
љубави мојој (Јн 15,10), рекао је Спаситељ.
Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредовање у љубави
повезано је са неисказивом духовном утехом, насладом и просвећењем. Али у
почетку подвига ученик љубави мора издржати жестоку борбу са самим собом, са
својим дубоко повређеним бићем: зло, које је урођено природи палој у грех,
постало је за њу закон, који се бори и негодује против Закона Божијег, против
закона свете љубави.
Љубав према Богу заснива се на љубави према ближњем. Када се код тебе ублажи
злопамћење: тада си ти близак љубави. Када твоје срце осени свети, благодатни
мир у односу на читаво човечанство: тада си ти пред самим вратима љубави.
Али та врата се отварају само Духом Светим. Љубав према Богу је дар Божији у
човеку, који је себе припремио за примање тог дара, чистотом срца, ума и тела.
По степену припремљености бива и степен дара: зато што је Бог и у својој
милости – правосудан.
Љубав према Богу потпуно је духовна: Што је рођено од Духа, дух је (Јн
З.6).
Што је рођено од тијела, тијело је (Јн 3,6): телесна љубав, као рођена
телом и крвљу, има вештаствена својства, трулежна. Она је непостојана,
променљива: њен огањ потпуно зависи од твари.
Слушајући из Писма, да је Бог наш огањ (Јев 12,29), да је љубав огањ, и
осећајући у себи огањ природне љубави, немој помислити да је то један исти. Не!
Та два огња су међусобно супротстављена и гасе један другог.[2] Служимо
угодно Богу са поштовањем и страхом. Јер Бог наш је огањ који спаљује (Јев
12,28-29).
Природна љубав, пала љубав, распаљује крв човека, доводи до узнемирености
његове нерве, побуђује машту; света љубав хлади крв, умирује и душу и тело, вуче
унутрашњег човека ка молитвеном ћутању, погружава га у занос смирењем и
духовном сладошћу.
Многи подвижници, примивши природну љубав као божанску, распалили су своју крв,
распалили су и машту. Стање распаљености веома лако прелази у стање помаме. Оне
који се налазе у распаљености и помами многи су сматрали за испуњене благодаћу
и светошћу, а они су несрећне жртве самообмане.
Било је много таквих подвижника у западној Цркви, од времена када је она упала
у папизам, који богохулно приписује човеку божанске особине, и човеку одаје
поклоњење, које одговара и приличи само Богу; ти подвижници су написали много
књига у свом распаљеном стању, у ком им је помамљена самообмана изгледала као
божанска љубав, док им је растројена уобразиља приказивала мноштво виђења,
ласкајући њиховом самољубљу и гордости.
Сине источне Цркве! Удаљи се од читања таквих књига, удаљи се од слушања поука
самообманутих. Руководи се Јеванђељем и светим оцима истинске Цркве, у смирењу
узлази ка духовној висини љубави божанске, кроз посредство извршавања
Христових заповести.
Поуздано знај да је љубав према Богу највиши дар Светог Духа, а човек се само
чистотом и смирењем може припремити за примање тог великог дара, којим се мења
и ум, и срце, и тело.
Узалудан је труд, он је бесплодан и штетан, када тражимо да превремено
откријемо у себи високе духовне дарове: милосрдни Бог их даје у своје време,
постојаним, трпељивим, смиреним извршиоцима јеванђелских заповести. Амин.
НАПОМЕНЕ:
Коментари
Постави коментар