НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА

Победа православља или Торжество православља, је православни празник, који обухвата прву недељу Великога поста, па се још зове и Недеља православља и Чиста недеља. [1]

Празник је установљен 11. марта 843. године у Цариграду, са благословом патријарха Методија I Цариградског и уз подршку царице Теодоре. Установљено је да се у Цркви сваке прве недеље Великог поста чита Синодик Православља, документ где су записани: саборно исповедање православне вере и анатемисања свих дотадашњих заблуда или јереси.[2]

Овај празник прославља се ношењем литије са иконама и крстовима, На овај начи обележава се победа над иконоборством које је владало у периоду 8-ог и 9. века. Синодик православља исказује похвалу свима који су кроз готово два века борбе допринели сигурности поштовања икона. Синодик наводи разлоге ове теолошки засноване поштовања икона. То је истина о оваплоћењу Христовом и човековој боголикости од самог постанка. Овај Синодик објављује вечан спомен свима који кроз часне иконе ум свој уздижу ка богопознању и који освећују своје очи и уста гледајући и целивајући свете иконе, нарочито Икону Христову и икону Његове Богомајке.

У овом изложењу православног Синодика из 843. године је да су поштовања икона иконопоштоваоци поткрепили аргументима из свог најдубљег теолошког искуства. По том основу нарочито су значајни Свети Јован Дамаскин и Свети Теодор Студит. Свети Јован је објашњавао да се у раније време невидљиви Бог није могао приказивати али како се Бог појавио у телу и живео међу људима, могуће је да представимо оно што је у Богу видљиво. Свети Јован Дамаскин наводи приповест о цару Авгару који је тражио од једног уметника да наслика Христа а овај, кад је покушао, није то могао од превеликог блистања Христовог лица. А Христос, знајући шта желе уметник и Авгар, затражио је један убрус и прислонио га на своје божанско лице. На убрусу се изобразио Његов нерукотворени лик, који је Он послао Авгару. Овом повешћу Дамаскин хоће да подсети да иконе имају порекло и подстицај од самога Исуса Христа.

Теодор Студит, такође значајан иконобранитељ, успео је да демантује иконоборце поводом њиховог мишљења да су иконе идоли. Таква тврдња је неодржива јер, каже Теодор, једно је природа материје иконе а друго Христова природа. Поштујући икону ми не поштујемо и не клањамо се дрвету и бојама - материјалном предмету, већ прволику изображеном на икони, насликаној на дасци бојама. Зато, према светом Теодору, могуће је постојање многих икона једнога прволика или оригинала. Византијски иконопис, од којег су полазили иконопоштоватељи, је уметност дводимензионалне слике и управо таква икона даје могућност да се сагледа прослављени Христос. [3]Википедија


На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.


Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.


Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.


Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.


Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.


Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.


Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.


Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.


Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.


Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.


Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).


Амин.


Извор: saborna-crkva.com

Свети Теофан Затворник о недељи Православља

Православље. Не заборави праведну реч коју си рекао Господу, обнављајући са Њим завет, нарушен са твоје стране рђавом савешћу. Сети се како и због чега си га нарушио и старај се да избегнеш нове неверности. Није славна лепа реч – славна је верност. Зар није славно бити у завету са царем? Колико је, тек, славно бити у завету са Царем царева! Али, та ће се слава обратити у твоју срамоту уколико не будеш веран завету. Колико је, од настанка света, великих људи прослављено! И сви су они прослављени за верност, у којој су истрајали, не гледајући на велике невоље и жалости које су имали због ње: А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским… Зато и ми, имајући толики облак сведока, са трпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји: Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јев.11,36-38; 12,1-2).

О икони Победа Православља

Реч икона је грчког порекла и значи слика, лик, образ, а можда најбољу и најпрецизнију дефиницију појма иконе је дао један савремени богослов рекавши: „Икона је прозор у Вечност“. Већ из ових речи се да наслутити да циљ православне иконе није да прикаже ствари онаквима какве јесу, већ онаквима какве ће бити, тачније, она приказује једну потпуно другачију стварност, односно слику, образ или лик оне праве и једине стварности која ће се у потпуности открити у Царству Божијем. Према Светом Максиму Исповеднику овај свет је само икона, а Царство Божије је потпуна истина. 
Једна од првих представа коју су хришћани користили како би приказали Христа био је цртеж рибе (грч. IHTHUS). Свако слово ове речи имало је значење које је указивало на Христа ( Iisus Hristos Theu Ios Sotir – Исус Христос Син Божији Спаситељ). Представе су се умножавале и прве иконе су врло рано настале у катакомбама, у виду живописа на гробовима мученика. Наиме, хришћани су гледали како многи од њих страдају постајући мученици, али сахрањујући њихова тела нису их гледали као беживотне лешеве, већ су их очима вере видели као већ прослављене у Царству Божијем. Свест о Другом доласку Христовом и будућим стварима, односно Царству Божијем, била је од пресудног значаја за формирање хришћанске уметности, нарочито, иконе као њеног најистакнутијег обележја. Временом се тај израз развијао и, коначно, свој најсавршенији облик и богословску подлогу хришћанска уметност је добила у Византијској епохи. 
Црква је преживела један веома тежак период за време „Иконоборачке јереси“, када су, нажалост, многе иконе и мошти светих уништене. Камен спотицања је управо била Друга заповест Декалога. Васељенски сабор одржан 787. г. у Цариграду, разрешио је објаснивши да се поштовањем икона не обожава материјал од којег је икона (подразумева се и фреска), већ личност која је ту приказана. Тако, када се клањамо Христовој икони, клањамо се самоме Христу, а не материјалу од којег је она направљена. Исто је са поштовањем икона и моштију светих, јер поштовањем светих, поштујемо Христа и клањамо се првенствено Христу, као Ономе из Кога произилази светост светих. Дакле, у светима се познаје Бог. То је и смисао речи 7. васељенског сабора: „Част указана икони ка прототипу се уздиже“. Коначно, прве недеље Часног поста 843.г. Црква је поразила Иконоборство и успоставила иконопоштовање. Од тада се ова недеља назива Недеља Православља.
Када стојимо испред православне иконе, прво што видимо јесте да ту не постоји сенка и да су сва бића и твар равномерно осветљени, јер у тој стварности Царства Божијег не постоји пролазност, не постоји смрт, а та светлост која обасјава све није нико други до сам Господ Исус Христос. Како ће који лик бити насликан највише зависи од односа какав је та особа имала према Христу, односно, да ли сада на земљи та особа пребива у благодати Божијој или је тера од себе. Због тога су демони увек сликани у тами, јер они својевољно не учествују у светлости Христовој. На икони је личност увек доминантна, тако да су Светитељи виши од планина, али ни природа није запостављена, јер је и она носилац Спасења. Посебно треба нагласити да се смисао православне иконе и уметности уопште, открива тек у њиховом правом контексту, односно само унутар храма и унутар Свете Литургије, дакле, унутар живе Цркве Христа Бога, где се приказују ствари онаквима какве ће бити, а не какве јесу, или какве су биле.
Православна икона, као и православна уметност уопште, представљају плод вере у долазак Царства Божијег, у којем ће све, и човек и природа, на један нов начин живети у заједници са Богом у Христу. Свако и све се гледа кроз призму будућег Царства Божијег. 
протонамесник Бранко Чолић
http://crkvauobrenovcu.rs/Misija/nedelja-pravoslavlja-o-ikoni