 |
| Свети Јован Лествичник |
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас славимо празник преподобног Јована
Лествичника, игумана Синајског, учитеља Цркве, великог наставника монаха,
прозорљивца који је својим духовним очима видео сваки, па и најскривенији кутак
човековог срца.
Синајска гора је једно од хришћанских најсветијих места. На
њој је Господ преко Мојсија целом свету дао де- сет заповести које су темељ
Старог Завета. На Синајској гори су још и пре Рођења Христовог боравили
отшелници - „терапеути“. Они су проводили време у појању псалама и у безмолвној
молитви срца, држећи да темељи спасења леже у унутрашњем животу, чистом срцу и
помислима, a не у испуњавању спољашњих правила и обреда.
После Вазнесења Исуса Христа Синајска гора је по- стала
једно од најомиљенијих места за подвижнике. По њој су били расејани манастири,
скитови и келије, тако да је личила на кошницу у којој су монаси скупљали
духовни мед са цветова созерцања и молитве. Ту је и преподобни Јован Лествичник
живео од младости па све до дубоке старости. Лествичник се назива по наслову
своје незаборавне књиге „Лествица“, коју је написао на молбу свог пријатеља,
раитског игумана. У њој је Преподобни описао човеков духовни пут у виду
усхођења на тридесет степеника који воде од земље ка небу, а у част и знак
сећања на тридесет година живота нашег Спаситеља, на број година протеклих пре
но што је почео да проповеда Јеванђеље.
Тих тридесет степеника представљају мистичко приближавање
душе Богу. „Лествица“ обухвата целокупни духовни живот хришћанина. Монаси су
сматрали да је, после Јеванђеља, та књига најнеопходнија за спасење. Али она је
и за мирјане права ризница. Зато је света Црква благословила да се поуке из
„Лествице“ читају током Великог поста.
Браћо и сестре, данас ћу се осврнути на учење пре- подобног Јована
о борби против осам грехова, као осам рана и осам отровних стрела којима демон
погађа људске душе. Кад бисмо могли видети своју душу, веома бисмо се
изненадили и ужаснули, јер се у њој налазе и светлост раја и црни пламен пакла.
Наша душа је слична дивном небеском цвету, али цвету прекривеном отровним пауцима.
Слична је и чудесно лепом нерукотвореном храму у славу Бога Свевишњег, али
чијим степеницама пузе страшне змије.
За нашу душу анђели се моле, а кад се кајемо за своје грехе небеса
се радују. Ето, тако је човекова душа драгоцена пред Богом, драгоценија од
целог створеног света! Али њој прилази демон и пева јој змијску песму пакла, а
она, опчињена саблазнитељем, најчешће креће за њим и иде у своју погибао.
Свети Јован Лествичник пише о томе да се грех зачиње у
човеково) души од помисли. Свети Оци називају демона изузетним сликаром. Он у
почетку показује слику греха и то се назива предлогом. Човекова душа може одбацити
или прихватити тај предлог. Уколико га одбаци, победила је. Ако се, пак, човек
задржи на нечистој помисли, његова душа почиње да се слаже са грехом. Након
тога појављује се пристанак, односно решеност да се грех испуни на делу. После
тога се укључују „наша осећања и грех постаје страст, па човек почиње да тражи
прилику да замишља и смишља како да учини грех. Кад се догоди пад у грех и кад
то почне да се понавља, грех прелази у навику, а кад се навика укорени у човековој
души, она постаје његова друга природа. Грех је најлакше победити док је још у
виду помисли, баш као што је лакше ишчупати младицу, него дрво које је пустило
корен дубоко у земљу. У књизи о Јову грех се назива мраволавом зато што је у
почетку мали попут мрава, скоро неприметан, али кад порасте, постаје моћан и
страшан, попут лава, и кида нашу душу попут те страшне грабљивице, тако дасмо
немоћни кад се нађемо у његовим страшним канџама. Зато нам је, браћо и сестре,
Јован Лествичник дао завет да бдијемо над својим срцем, да нам ум чува срце
Исусовом молитвом.
Већ сам вам рекао да је Јован Лествичник описао осам главних
страсти, осам смртних грехова, осам отровних извора из којих проистиче свако
духовно зло и погибао. Они су попут осам зидова који стоје између човекове душе
и Бога и сваки наредни је већи од претходног, а гордост као последњи зид скоро
до самог неба досеже.
Стомакоугађање је прва духовна рана због које Haшa душа
трули и распада се. Онај ко стомаку угађа није способан за било шта што је
духовно. Још у стара времена се говорило да човек треба да једе да би живео, а
не да живи да 6и јео. Човек који угађа свом стомаку личи на некакву покретну
кухињу у којој се непрекидно кува и из које се непрекидно пуши. Такав човек, по
речима Јована Лествичника, није у стању да свој ум уздигне ка небу, баш као што
дебела птица не може високо да лети. Онај ко стомаку угађа тај се у тело
претвара.
Само стомакоугађање се дели на низ страсти а прва од њих је
помама стомака или прождрљивост, односно незасита жеља да било шта једемо.
Јован Лествичник је говорио да је такав човек спреман да поједе све житнице
Египта и да цео Нил испије! Он каже да је лажна та помама стомака, који чак и
кад је сит вришти да је гладан. Човек који угађа свом стомаку просто више и не
помишља на нешто духовно. Он се читав претвара у један свињски стомак. Други
вид стомакоугађања је помама грла, односно жеља за укусном и бираном храном. Ту
је и тајноједење, до којег долази кад се стомакоугађање споји са сујетом, па се
човек пред људима уздржава а једе тајно, кад нико не види. У стомакоугађање
спада и узимање хране која нарушава здравље. Свети Василије Велики је говорио:
„Храна треба да оснажи тело, а не да изазива болести.“ Свети Оци нас поучавају
да треба да једемо са страхопоштовањем и да притом имамо на уму да је храна дар
Божији. Они су строго забрањивали да се за време јела воде испразни разговори,
да се збијају шале, да се смеје и, посебно, да се осуђује. Код блаженог
Августина, епископа Ипонијског, изнад стола је висио натпис: „Овде се људи не осуђују!"
Кад је једном чуо своје госте како су почели да осуђују неког човека, упитао
је: „Да ли хоћете да устанем од стола, или да скинем овај натпис?"
У Патерику постоји прича о томе како су монаси је- ли и како
је једном прозорљивом старцу за то време било откривено да поред оних који су
јели са смирењем и захваљивали Господу за сваки комадић хлеба и за сваки гутљај
воде, стоје анђели и невидљиво их медом хране, док су онима који су ћутке јели
и безгласно у срцу изговарали Исусову молитву анђели давали некакав небески
напитак неизрециве сладости. Трећи су се за време јела смејали, једни друге
осуђивали и препричавали смешне догађаје из манастирског живота, а изнад њих су
летели демони и скрнавили им храну пљујући у њу. Дакле, браћо и сестре, хришћанин
је дужан да узима храну са страхопоштовањем и да за њу захваљује Господу.
Да 6и се победило стомакоугађање, Јован Лествичник је
саветовао да се пре јела од срца помолимо Богу, да током обеда стално имамо на
уму да ће доћи час кад ће наше тело постати храна за црве и да размишљамо о
томе како је Господ на Крсту окусио жуч и оцат.
Блуд је друга гнојна рана, други грех. Јован Лествичник
каже: „Онај ко хоће да угаси блуд а да пре тога није победио стомакоугађање,
сличан је човеку који хоће да угаси ватру тако што у њу баца сламу.“ Како
победити ту страст? Преподобни ава Јован пише: „Треба заволети понижење,
испијати увреде и клевету као некакав лековити и очишћујући напитак и у свему
имати смирење, и унутарње смирење у срцу и спољашње у одевању и у контакту с
људима “. Осим тога, он саветује да избегавамо ситуације и повод за саблазан и
каже: „Бекство је победа над том страшћу. И као што човек који стоји изнад
провалије може пасти у њу ако га само дотакнемо, тако и неопрезан човек може пасти
у тај гнусни грех. Но уколико стоји далеко од провалије, чак и да га вучемо
према њој, још увек може да дозива у помоћ или да се ухвати за неки жбун или
дрво и тако се одржи.
Гнев је трећа гнојна рана наше душе. Гневимо се кад нам се
не испуњавају жеље. Зато, да бисмо гнев победили, морамо постати бестрасни, не
смемо своје срце дати ономе што је земаљско и овосветско. Гнев се дели на
неколико видова. Први вид је бес. Бесан човек је попут огња. Тај незадрживи
гнев до те мере завлада човеком да се понаша као лудак. Други вид гнева је
злопамћење. Такви људи не могу дуго да забораве увреду. To је најстрашнији и
најопаснији вид гнева и срце таквог човека као да се претвара у змијско легло. Бог
не чује молитву таквога човека. Други видови гнева су мржња, увредљивост и
претерана сумњичавост - кад човек у свему, у свакој речи, види некакве
смицалице, прекор, алузије и подсмех. Један богослов је рекао да такав човек
личи на бомбу напуњену прљавштином и да је довољно да будете неопрезни кад
поред ње пролазите, па да експлодира и све око себе запљусне страшним смрадом.
Како треба да се боримо против гнева? Јован Лествичник нас
поучава: „Као прво, кад у срцу кипти гнев, не треба да започињемо никакве
разговоре и објашњења. Треба прво да се смиримо, да угушимо гнев у свом срцу, a
то можемо само ћутањем.“ Он исто тако саветује да се у таквим тренуцима
присетимо добрих особина тог чове- ка, баш зато што нам се у тренуцима гнева
чини да је тај човек стециште сваког зла и порока. Треба да се сетимо свега
доброг што нам је учинио и свих његових добрих дела, али и својих грехова и
тада ће се наш гнев стишати. Свети Оци саветују да се пре но што било шта
кажемо у себи помолимо. Уколико нисмо у стању да ћутимо и имамо потребу да
одмах одговоримо, ипак прво треба да у срцу изговоримо Исусову молитву тридесет
три пута и тек након тога да одговоримо.
Дакле, победа над гневом пре свега је победа над језиком.
Тек након тога долази друга етапа, етапа на којој се боримо с гневним мислима.
Среброљубље је четврта страст. По светом Јовану Лествичнику
среброљубље је губитак наде у Бога. Апостол Павле среброљубље назива тајним
идолопоклонством (види, Кол. 3, 5). И среброљубље се дели на неколико видова, a
то су тврдичлук, страст при којој је човеку растати се с оним што има исто као
да хоћете да му одсечете руку; затим похлепа, односно тврдичлук сједињен са
жељом за стицањем; љубав према стварима, и томе слично.
Често људи стичу новац говорећи да то чине зато да би
касније имали могућност да помажу другима. Али то није тако. Кад човек стекне
много новца, најчешће постаје равнодушан чак и према пријатељима и родбини. У
Патерику постоји прича о преподобном Евлогију, каменоресцу који се одликовао
нестицањем и необичном срдачношћу. Кад се неочекивано обогатио, постао је
равнодушан пре- ма сиромасима и горд у односу на своје пријатеље. Такав је био
све док поново није постао сиромашан. Тек након тога се покајао и вратио свом
пређашњем врлинском начину живота. И Бог му је опростио.
Постоји такође прича о једном вртлару који је целог живота
делио сиромасима и потребитима све што би зарадио. Једног дана пало му је на ум
да нешто новца одвоји за црне дане, па је убрзо скупио тридесет златних монета.
И заиста је дошао црни дан за њега! Нога га је силно заболела и почела да се
распада. Ишао је од једног до другог лекара и тако на лечење потрошио скоро све
што је уштедео. На крају су му лекари рекли да му не могу помоћи и да му морају
одсећи ногу. Пред саму операцију почео је кроз сузе да се моли Богу говорећи:
„Господе, опрости ми оно у чему сам згрешио и откриј ми због чега ми је ова казна
послата!“ И Господ му је кроз виђење открио да га је болест сустигла зато што
се није уздао у Њега, него у новац. Али због добрих дела која је некад чинио
Господ му је опростио и исцелио га. Кад су следећег дана лекари дошли и донели
за операцију неопходне ножеве и друге инструменте, које је било страшно чак и
гледати, и кад су му обнажили ногу, видели су да су му све оне страшне гнојне
ране у потпуности зарасле и били су изненађени и одушевљени тим чудом које се
догодило на њихове очи.
Браћо и сестре, навео сам четири главне страсти, a има их
осам. Временски сам ограничен и зато, ако Господ благослови, следеће недеље ћу
вам испричати о осталим гнојним ранама наше душе.
Браћо и сестре, књига Јована Лествичника уистину је велика
ризница. Кад је читамо, ми као да мислено с њим разговарамо. Нека том бесмртном
књигом и својим светим молитвама Јован Лествичник буде нама грешнима путовођа у
вечни живот.
Амин.
Коментари
Постави коментар