Крсту Твоме клањамо се Владико и славимо васкрсење Твоје.
Спаси, Господе људе Своје и благослови наследство Твоје, победу над противницима дарујући и Крстом Својим чувајући многострадални род наш.
Тропар на Божанственој Литургији
недеља Крстопоклона
Данас је дан поклоњења Часном Крсту. Сада је положен пред нама и сија сјајем Христовог васкрсења. Приђимо и целивајмо га са великом радошћу у души.
Јутрење, недеља Крстопоклона
Молитва:
Господе, нека би наше уши свадга чуле глас потребита, а срца и руке хитале да учине све што је потребно ради Имена Твога, без обзира на тешкоће. Твојим Часним Крстом као нашим светилником, и благодаћу Твојом, нека би напредовали у свему што чинимо Тебе ради. Амин.
Читања из Светог Писма:
Јевр. 4:14-5:6
Мар. 8:34-9:1
Богомислена размишљања: И … (Исус) рече им: Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.
Мар. 8:37
Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.
„Само кроз драговољно ношење крста познаје се важност крста.
Ко понесе крст, тај и сазнаје, да је крст – Пут, Истина и Живот. Па пошто је и
Пут – љубав, и Истина – љубав, и Живот – љубав, то и крст знаменује љубав.
Врховно знамење Љубав! Носити крст значи страдањем својим посведочавати љубав
своју према Богу. Крст је сведочанство свете љубави; ко то сведочанство не
покаже, нема свете љубави у себи. Никакве речи и никакви дарови не могу
посведочити љубав као што може крст. Зато се и Син Божји дао распети на крст,
да би дао вечно сведочанство вечне Љубави Своје.“
Ми као хришћани морамо да опростимо, али не смемо
да заборавимо
У Ораховцу обележена једанаестогодишњица мартовског
погрома 2015.г.
Парастосом у цркви Успења Пресвете Богородице који је служио
парох ораховачки јереј Срђан Јеринић, обележено је сећање на велики погром над
српским народом на Косову и Метохији који се десио 17.и 18.марта 2004.године.
Парастосу су присуствовали мештани српског Ораховца као и наставници и ученици
ОШ,, Доситеј Обрадовић“ у Ораховцу.
Управо због присуства великог броја деце, отац Срђан је у
беседи говорио о значају преношења истине о дешавањима над српским народом, на
децу, не да би се светили, него да се такво зло не би понављало:
-Данас се сећамо великог погрома који се догодио пре 11
година, погрома какав се не памти можда у нашој историји, када је за два дана
порушено 35 храмова и када је око 5000 људи протерано са својих вековних
огњишта. Не смемо да заборавимо, и не само ми, него не смеју да забораве ни ова
деца. Зато и данас јесу овде да их подсетимо ко су и шта су, ко су им преци и
од кога су страдали. Ми као хришћани морамо да опростимо, али не смемо да
заборавимо. То је дужност нас старијих, да ову децу тако васпитавамо, не да
буду осветници, али и не да буду они који ће олако заборавити шта се десило
њиховим родитељима, прецима. Управо смо се и због тога окупили да се помолимо
Богу за покој душе свих пострадалих православних хришћана од Косовског боја до
данас. А окупљамо се на данашњи дан јер је 17.март урезан дубоко у срцима свих
нас који смо га преживели. Нека од ове деце нису била рођена, ал то не значи да
не треба да знају, јер то морамо да им пренесемо да не бисмо поново доживели
тако што.
По завршетку парастоса, сви су се послужили житом за покој
душе пострадалих.
Мартовски погром 2004.није заобишао Ораховац.Тог
седамнаестомартовског поподнева се из доњег дела Ораховца банда разуларених
шиптарских екстремиста устремила ка горњем, српском делу Ораховца узвикујући:
,,УЋК,УЋК!“. Срби, без заштите, без своје војске и полиције, ненаоружани,
сабијени у свој савремени гето, уперених погледа ка Небу чекали су чудо које ће
их избавити… Другог избора сем чекања нису имали. Првих десетак кућа
(Младена и Тихомира Дедића, Спасе Милићевића, Ангелине Грковић, Станоја
Филијовића, и друге..) на разграничењу два дела града су демолиране. Док су се
из њих сви укућани повукли код рођака у унутрашњост српског дела, у својој кући
су, у нади да их неће дирати, остали Станиша и Радмила Грковић. Док су
каменице ударале у прозоре и летеле по соби, група младића је
развалила улазна врата на њиховој кући и у трену се нашла пред њима. Као
звери су јуришали по собама, разбацивали и ломили намештај . Једна група
је напала Станишу, а друга је тражећи новац, вукла Радмилу потрбушке низ
степениште до првог спрата, ударајући је и газећи по леђима. Из новчаника, који
је грчевито стискала у рукама, извукли су јој последњу уштеђевину. У руци једног
од њих нашао се тигањ из кухиње и њиме је ударао јадног Станишу, а други је то
исто чинио летвом. Крв је шикљала из рана на Станишиној глави, све док од
удараца није изгубио свест. Чудо Божије се десило у трену. На позив са улице,
вероватно неког ,, вође“ који је узвикнуо: ,, Бол(доста)!,, банда се,
заједно са руљом окупљеном на улици, у трену изгубила низ улицу, одневши са
собом документа и новац. КПС полиција која се однекуд појавила је,
заједно са комшијама, утрчала у кућу Грковића и пребацила Радмилу и
Станишу у кућу њихових комшија стотинак метара удаљену од линије разграничења
српског и шиптарског дела града. Докторка Достана Грковић им је
пружила прву помоћ, а до болнице у Косовској Митровици су успели да стигну тек
после две недеље, јер ни КФОР ,, није смео да вози Србе из безбедносних
разлога“. После дугог периода лечења Станиша и Радмила су се вратили у
Ораховац, али не у своју кућу (на којој није било ни врата ни прозора) већ у
кућу својих пријатеља. Станиши је приликом удараца које су му наносили
оштећен бутни живац и није могао нормално да хода, пар ребара му је
поломљено, а и жуч је у свој тој гунгули пуко па су га лекари морали оперисати.
Данас, после једанаест година, ово двоје мученика
покушава да води нормалан живот. Али да ли је то могуће? Станиша је
2006.године оболео и од шећерне болести, и без таблета не може. Радмила има
проблема са бубрезима и високим притиском који , понекад, ни таблете не
могу да снизе. А без лекова за смирење нема сна. Слике те седамнаестомартовске
вечери из главе не избијају. А живели су толико година у овом граду и
радили у овдашњим фирмама. Станиша је иза себе оставио 26 година радног
стажа, а Радмила 23. Од приватизације и продаје својих фирми ништа нису добили.
Од минималца који им држава Србија даје једва су могли да преживе. Три године
после прогона су били приморани да продају кућу, јер у њој од преживљених
траума више нису смели да се врате, а и комшилук се раселио.
,, Колика је жртва само била потребна да се та кућа изгради
– прича кроз сузе Радмила. И децу смо подизали, и градили. Она много више
вреди, али избора нисмо имали. Но, живот тече даље, и носи и нас са собом.
Живели смо неко време у кући пријатеља у Ораховцу, а од пре неколико година смо
прешли у Велику Хочу где смо у дворишту зетове куће изградили малу кућицу
за нас двоје. Уз унуке нам прође време и бар на кратко заборавимо на све што
нам се издешавало. ,,
Радмила и Станиша су само једна карика у ланцу страдања Срба
на Косову и Метохији. У кући Шарића је тог 18. марта превремено рођена
девојчица . Беба за коју нико није веровао да ће преживети, без инкубатора и
потребне неге, умотана у вату и пелене, давала је знаке живота. После
голготског пута у оклопном транспортеру, у борби за живот, преко
призренске болнице, у којој су биле смештене претучене Српкиње из Призрена, до
болнице у Скопљу где је у инкубатору добила потребну негу и тежину, после два
месеца,беба се, у наручју мајке Катарине, вратила у Ораховац. Данас
је то прелепа девојчица, редовна на литургијама у цркви и захвална Богу који
јој је даровао живот. Она је заиста Божји дар, па су јој родитељи тако и име
наденули,, Теодора“.
18.марта 2004.су екстремисти запалили и конак цркве Свете
Недеље у селу Брњачи код Ораховца. Цркву нису палили, али су развалили врата и
побацали иконе по поду, оскрнавили светињу. И то није било све. Осим
видљивих трагова остали су и они други, унутра у душама људи. Не виде се, али
боле, разарају, отварају бразде по сећању.
Од мартовског погрома 2004. године у Ораховцу се много
тога променило. Осим куће Грковића друговерим комшијама је продато још
десетак кућа у њиховој улици. А у горњем, до 2004. само српском делу Ораховца,
углавном на периферним деловима број продатих кућа је премашио педесет, а
продаја из месеца у месец добија убрзање, и већ сада више не можемо рећи да је
горњи део Ораховца само српски већ ,, мултиетнички“. Стихија која је наочиглед
Међународних мировних снага 17. марта 2004. однела многе животе, уништила
стотине српских кућа и храмова, је и овде узела данак. Страх од понављања
17-омартовског погрома, чији су актери уместо казне добили награду од
међународне заједнице, натерао је многе Србе да се иселе и потраже сигурније
сутра у неком другом делу Србије или света. Они јачи су остали ту, везани за
родно тло, а шта ће даље бити само Бог зна.
Оливера Радић
Извор: jedinstvo.rs
Коментари
Постави коментар