Када су Мојсије и Арон почели да заступају свој народ пред фараоном, са жељом да буде отпуштен, као одговор је следило отежавање радова угњетених Израиљаца до тог степена да народ узропта на своје заступнике: Омразисте нас фараону (Изл. 5,21). Исто то осећа и душа грешника који се каје. Јер, када страх Божији и савест, тј. унутрашњи Мojcej и Арон, почну да одушевљавају душу да се подигне на ноге и да стресе са себе бреме греховног ропства – радост пролази све њене делове. Но, тада ни непријатељ не спава. Он је притишће помислима о тешкоћама које произилазе из [наводне] несавладивости греха и на њу наводи страхове са свих страна – страх за лично благостање, за спољашње односе, за част, па чак и за живот. И дешава се да човек прекида са покајањем, иако је тек је почео да се каје. Но, охрабри се брате! Господ над војскама узвисиће се судом, и Бог свети посветиће се правдом (Ис.5,16). Бог је јачи од непријатеља. Завапи ка Њему и чућеш исто што је чуо и Мојсије: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону (Изл.6,1). Враг нема власти над душом. Он је само може застрашивати ужасним привидима. Међутим, не дај се, претрпи, иди напред храбро говорећи у себи: „Чак ако и смрт дође, нећу напустити ово дело и поћи ћу смело тамо где ме зове Господ, духом покајања који сада делује у мени“.
Коментари
Постави коментар