У ово време уздржања, Христе, засијао си светлошћу над онима који у греху ходе. Доведи нас до светога дана страдања Твога, да би смо Ти завапили: Устани, Боже, и смилуј се на нас.
Недељно јутрење – у другу недељу поста
Поуке Светих Отаца: …и размислићете о свакој заповести и оправдању Господњем. Испитаћете себе еда нисте што прекршили или занемарили, и у исправљаћете се у свему.
Свети Григорије Палама
Молитва:
Боже, помози нам да имамо Христолики дух и дах љубави, да се широм отворе двери Цркве Твоје. Помози нам да са другима деламо у Твојој љубави, као једна породица, једно тело, да би смо као чеда Твоја узрасли у духу заједништва. Амин.
Читања из Светог Писма:
Јевр. 3:12-16
Мар. 1:34-44.
Богомислена размишљања: Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступањем од Бога живога.
Јевр. 3:12
Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.
Због чега нам је дат Велики пост?
У том покајном канону преподобног Андреја Критског, у свим псалмима и молитвама чујемо нешто најдивније – Сам Господ плаче.
Ако је Он плакао у Јерусалиму, онда тек горко плаче за Цркву, коју је саздао као Дом молитве и коју ми претварамо у разбојничку пећину. Господ види непокајану децу Божију и то је – страдање за Онога, Који је све учинио за нас, када је рекао на Крсту: «Сврши се! ».
И наше непокајање је страшно. Господ нас поново зове, долази код нас и не налази плодове у свом винограду. Он од нас не очекује само обичне речи покајања, већ и плодове достојне покајања. Преподобни Амвросије Оптински је говорио: «Какво страшно време наступа! Ако су раније људи долазили и кајали се, њихов живот се коренито мењао. А сада долазе и кају се и чак и плачу, и потом као да ништа није било, враћају се својим пређашњим гресима, ка најгорим гресима. Такву силу је узео грех над људима, тако ђаво влада у свету». На крају поста, у уторак Страсне Седмице, Црква ће се подсетити Јеванђеља о бесплодној смоквици, а у среду Страсне Седмице ће говорити о блудници, која плачући стаје пред Господа Који иде на Распеће. И цела Црква тада треба да буде та блудница, као Црква која се каје, коју Христос чини Дјевом непорочном, Својом Невестом, омивајући је сузама покајања, и изнад свега крвавим сузама, којима се Он молио за нас у Гетсиманији. Прва седмица Великог поста се назива чистом, а последња Страсном седмицом. За нас реално не може да наступи Страсна седмица без чисте. Али само Страсна седмица може да учини ту чисту седмицу истински чистом.
То је дар Господњи, дар благодати – покајање и увиђање својих греха. На самом смо почетку поста. И има неких од ових који овде стоје, који су већ према Христовој речи окусили изузетну Божију благодат, пре него што угледају смрт. Има и оних којима Господ то још није дао, али су без изузетка увидели и сазнали, поверовали, да је једина истина у томе што говори Христос, а чему људска душа неодољиво тежи. Молићемо Господа да нам да кап благодати да бисмо у њеној светлости увидели сав ужас нашег живота. И схватили да се он дешава у нама и око нас. Без Божије благодати живот сваког човека је бесплодан. Каквим год добрим делима да се душа украшава, она је блудница без Божије благодати. Без ње је и најбољи од нас – дом, који је пометен и украшен, али у коме нема никога. И ускоро ће за таквог човека последње бити горе од првог, ако се у његову душу не усели Онај, Који увек треба да живи у њој. И због тога молимо Господа за ту милост. И истовремено сазнајемо у чему се састоји наш најважнији грех, и због чега треба највише да тугујемо.
Колико пута је Господ многима од нас откривао Своју благодат – јер не почињемо пост први пут! Колико пута само се кајали пред Господом и били близу очајања, видевши своју греховност. И Господ би нас изненада тешио Својом милошћу. То се понављало из године у годину – од поста до поста, од Васкрса до Васкрса. А понекад је Господ остављао нашу душу, како би она увидела како је живот бесмислен, празан и страшан, када Њега нема поред ње. И потом као да је жали видевши како се мучи и каје пред Господом, поново је тешећи. И поново смо одступали од Христа, газећи Његове заповести. Али ево речи Господње која може да звучи као приговор за многе од нас у овом Великом Посту: «Боље би им било да уопште нису познали благодат, него да се врате назад». Господ нам открива тајну, због чега вера није откривена свим људима, због чега се сви нису присајединили изузетној благодати – јер можемо отићи од Христове Пасхе посрамљена лица, и то не само ове године већ и у век векова. Боље је не спознати благодат, и не знати истински пут Господњи, него одступити од њега.
Када не бисмо знали истински Христов пут, не би били осуђени због тога што следимо други пут. Али пошто смо спознали тај пут и поред свега поново свесно и слободно бирамо грех, онда већ грешимо заједно са ђаволом против Христове Светлости. Боље је да не спознамо благодат и истину, јер то знање може за нас да постане вечна осуда. Управо у томе се и састоји «тајна безакоња» у Цркви: људи спознају Христа и поред тога претпостављају пад у дубине греха у односу на тешко успињање ка Његовим врлинама. Али зар је то заиста могуће да када спознамо Христову лепоту, Његову благодат опет се као пас се враћамо на своју бљувотину? Или као чиста свиња која поново одлази да се ваља у блату? Молићемо се да наше покајање постане дубока промена живота, не само у време поста, већ заувек.
Како је то било са преподобном Маријом Египатском којој се обраћамо у својим молитвама од самог почетка поста. Најважнији значај Великог поста је у томе да на крају чујемо речи Христове: «Будите свети као што сам Ја свет», да бисмо се коначно испунили том одлучношћу, о којој говори преподобни Серафим Саровски као о главном знаку хришћанског живота, коју не можемо да постигнемо уколико нам Господ не да Своју благодат. И молићемо се да нам Господ открије због чега нам је дат Велики пост како наша душа не би била преварена, и како у њој не би победио ђаво, већ Господ.
Протојереј Александар Шаргунов
Извор : Манастир Лепавина
Коментари
Постави коментар