О САМОУКОРЕВАЊУ

Једном су ми пришла два брата који су се жалили један на другог. Старији је говорио о млађем: „Он се жалости кад му ја неку ствар наложим, а [онда] се и ја секирам, досећајући се да би он [све] са уверењем примао од мене кад би имао веру и љубав према мени“. А млађи је говорио: „Опрости, господине, он као да ми не говори са страхом Божијим, већ као да хоће да ми наређује. Ја мислим да ми због тога није пуно срце моје, као што говоре оци“. Приметите како они укоревају један другог, а ни један не укорева себе.

Тако су опет и друга двојица, жалећи се један на другог, и учинивши метаније један пред другим, [ипак] остали незадовољни. Један је говорио: „Он ми није од срца учинио метанију и због тога ми није пуно срце“. А други је рекао: „Пошто није показао да има љубав према мени пре него што сам му учинио метанију, ни мени није било пуно срце“. Видиш ли, господине, [само]обмањивање? Видиш ли извртање мисли [аве Пимена]? Бог зна колико се ја ужасавам кад ми и саме изреке отаца употребљавамо по својој злој вољи на погибао душа наших. Требало је да и један и други себе прекоре. Један је био дужан да каже: „Пошто нисам од срца учинио метанију брату своме, Бог му није дао осведочење [испунио срце његово у односу на мене]“. И други је био дужан да каже: „Пошто нисам показао љубав према брату своме пре него што ми је учинио метанију [тј. тражио опроштај], Бог му није дао осведочење [о мојој љубави]“. Тако је требало [и они први] да поступе један према другоме. Један је био дужан да каже: „Ја говорим надмено и због тога Бог није уверио мог брата [о мојој добронамерности]“. А други је био дужан да помисли: „Брат мој ми са смирењем и љубављу налаже, а ја немам послушања и страха Божијег“. И ни један од њих није нашао пут самоукоревања, него је сваки сваљивао [кривицу] на ближњега.

Ето због чега не налазимо напретка, ето због чега не стичемо користи ни од чега, него све своје време проводимо трулећи од помисли против других и мучећи сами себе. Свако себе правда, свако је немаран и, премда ништа не испуњава, као што рекох раније, ипак од ближњег захтева [испуњавање] заповести. Стога се и не уразумљујемо на добро. Чим се нешто мало и просветимо, одмах исто захтевамо и од ближњег, укоревајући га и говорећи: „Он је то дужан да учини. Зашто то није тако учинио?“ Зашто не бисмо пре захтевали од себе самих да [испуњавамо] заповести? Зашто не бисмо себе укоревали као оне који их не испуњавају?
 Где је онај старац који је, када су га питали: „Шта си велико нашао на [монашком] путу, оче?“, одговорио и рекао: „Да у свему укоревамо себе саме“. То је похвалио и онај који је поставио питање, рекавши: „Заиста, нема другог пута“. Тако је и ава Пимен рекао са уздахом: „У овај дом су ушле све врлине, осим једне, премда без ње човек тешко може да опстане“. И кад су га питали о којој се [врлини] ради, он је рекао: „Да човек укорева сам себе“. И свети Антоније је рекао да је велико дело за човека када своја сагрешења узима на себе пред Богом и очекује искушења до последњег даха. И свагде налазимо да су оци, испуњавајући наведено, све, па чак и оно најмање, препуштали Богу и налазили спокојство.

 Такав је био и онај свети старац коме је у време болести брат уместо меда у јело сипао врло шкодљиво уље од ланеног семена. Ипак, старац није ништа рекао, него је ћутећи јео једном, и други пут, колико му је било потребно, ниуколико не укоревши брата и не рекавши му да је непажљив. И не само да није рекао, него га никаквом речју није повредио. Схвативши шта је учинио, брат је почео да се јада говорећи: „Ја те убих, аво, и ти си на мене свалио грех, јер си прећутао“. Са каквом кротошћу му је само он одговорио, говорећи: „Не секирај се, чедо. Да је Господ хтео да једем мед, ти би налио меда“. 

[И тако], он је одмах ствар предао Богу. [Но], шта са том стварју има Бог, калуђере? Брат је погрешио, а ти говориш: „Да је хтео Бог“. Каква је у тој ствари [свеза]? [Но], он [ипак] говори: „Да је Бог хтео да једем мед, брат би сипао мед“. И тако, мада је био толико болестан, и мада толико дана није могао да прима јело, старац се није ожалостио на брата, него је ствар препустио Богу и успокојио се. И добро је рекао старац, јер је знао да би Бог и смрдљиво уље претворио у мед, да је хтео да он једе мед.

Ава Доротеј Палестински