Пређи на главни садржај

Кроз Часни пост: Петак пете седмице поста




Заглибљен стојим у духовном блату а нема снаге ни храбрости у мени; савладан сам буром прегрешења. Погледај на мене, Дјево, преклињем Тебе која си родила Слово, јединог Човекољупца. Избави ме од сваког греха, од свих душегубних страсти, сваког непријатељског зла, да бих ти радосно певао: Умоли Сина Свога и Бога, Непорочна, да опроштај греха дарује онима који са вером прибегавају покровитељству Твоме.

Јутрење – пета недеља Поста



Поуке Светих Отаца: Дух кротости се не усељава тамо где гнев или страст пребива.

Свети Јован Златоусти

Отворићу уста моја и испунићу се духа, говорићу Царици Мајци, видеће ме сви како се веселим, и опеваћу радосно сва Њена чудеса.

Химна из Акатиста



Молитва: Пресвета Богородице, помени нас у заступништву Твом пред возљубљеним Сином Твојим. Заштити нас, наше сроднике и ближње. Пресвета Мајко, молимо се и да у целом свету завлада мир. Амин.

Читања из Светог Писма:

Иса. 45:11-17

1 Мојс. 22:1-18

Прич. 17: 17-28, 18: 1-5.

Богомислена размишљања: Устеже ријечи своје човјек који зна, и тиха је духа човјек разуман.

Прич. 17:27

Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.Архимандрит Тихон Шевкунов: Господ чува Своју цркву од нашег немара



Нас свештенике Господ заиста чува од властитих грешака, од расејаности, непажње, а понекад и од наших глупости!

По строгим црквеним правилима у цркви се на једном Часном Престолу током дана може служити само једна света Литургија. Ми у Сретењском манастиру много волимо ноћна богослужења, кад монаси имају могућност да се у осами помоле и да им ништа не одвлачи пажњу. На тим богослужењима нема мирјана, осим оних које сами понекад позовемо.

Једном приликом сам током Великог Поста нашао времена да одслужим ноћну Литургију Пређеосвећених Дарова. Па иако се за такво богослужење треба припремити целодневним строгим постом, то јест скоро целог дана и ноћи ништа се не једе и не пије, неколико наших старих парохијана замолило нас је да се причесте на тој светој Литургији.

Цео тај дан провео сам у пословима у нашем рјазанском скиту и кад сам се касно увече вратио у манастир, кренуо сам право у цркву. Будући да је на главном Престолу света Литургија, као и обично, служена тог јутра, преостало ми је да служим у малој цркви посвећеној светом Јовану Крститељу. У том олтару богослужења су била веома ретка.

Све је било спремно за богослужење. За певницом су била четворица бруцоша, а у цркви се молило шесторо мојих пријатеља, који су дошли с намером да се причесте.

Међутим, од самог почетка свете Литургије почело је да се догађа нешто необично. Обузео ме је немир који просто нисам могао да савладам. Нисам никако могао да се саберем па сам бркао возгласе, једва успевао да из Служебника прочитам молитве, које сам одавно знао, и уопште нисам схватао њихов смисао. Скоро исто се догађало и члановима хора. У покушају да се ускладе са мном студенти су певали тако да горе није могло бити, сваки пут би се збунили, затим почињали испочетка и поново грешили. Кад је најзад требало да померим завесу на Царским дверима, било је довољно да је само дотакнем па да с треском падне на под заједно с тешким држачем.

Никад у животу није ми се тако нешто догодило! Морао сам да прекинем службу. Потпуно збуњен изашао сам из олтара. Присутни су били забринути исто као и ја. Губећи се у нагађањима, за сваки случај упитао сам појце да није којим случајем данас већ служена Литургија у олтару посвећеном Светом Јовану.

– Наравно да јесте! – одговорише бруцоши. – Ми смо већ појали на светој Литургији коју је у четири поподне служио отац благајник.

Ухватио сам се за главу јер сам схватио да умало нисам одслужио другу Литургију на истом Часном Престолу!

– Зашто ми то нисте рекли?! – нападох студенте.

– Нисмо знали да се не сме служити и други пут – збуњено се згледаше бруцоши. – То још нисмо учили…

Е, баш лепо! Не само да сам крив, него сам још викао на децу. Добар старешина, нема шта! Ја сам тај који је требало унапред да упозори типикара, који је одговоран за распоред богослужења, да ћу те ноћи служити на том Часном Престолу, а не да будем лакомислен и да се уздам у то да у олтару светог Јована Претече вечерњу Литургију Пређеосвећених Дарова нико није служио пре мене.

На сву срећу, нисам стигао до најважнијег дела свете Литургије. Наместио сам покретни Престо у суседни олтар и тамо завршио свету Литургију.

Кад смо се касније окупили за трпезом, поново смо преживљавали оно што се догодило. Били смо задивљени тиме колико Господ чува Своју цркву од нашег немара и тешког греха, па макар он био и невољни. Како после свега не бити благодаран Господу за трпљење и бригу?

После тог случаја одлучили смо да типикар убудуће строго контролише распоред богослужења у манастиру. Знали смо да гарнишне неће сваки пут падати да нас опомену, него да ће нас можда тако лупити по глави да ћемо, хтели-не хтели, морати да се замислимо…

Дакако, не треба своје обавезе и свакодневне бриге да пребацујемо на Господа, јер, што би се рекло: помози сâм себи па ће ти и Бог помоћи. Мада, искрено речено, човек се увек потајно нада да га Господ неће напустити, да ће га сачувати, осигурати…

(Из књиге архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети а свети“)

Са руског: Божана Стоjановић

Извор: Православие.ру


Коментари

Популарни постови са овог блога

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1] Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2). Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља. Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, ...

О НЕОСЕТЉИВОСТИ - БОЛЕСТИ САВРЕМЕНИХ ВЕРНИКА И СВЕТА УОПШТЕ

Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама Поука XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедн...

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу н...