О САМОУКОРЕВАЊУ

1. Испитајмо, братијо, због чега неко понекад увредљиву реч подноси без смућивања, као да је готово и није чуо, а понекад се смућује чим је чује. Шта је узрок ове разлике? И да ли је један узрок те разлике или су многи? Ја налазим да постоје многи узроци, при чему један, могло би се рећи, рађа све друге. И рећи ћу вам како. Дешава се најпре, да се неко, после молитве и доброг упражњавања [у читању и размишљању], налази у, да тако кажем, добром стању и због тога подноси свога брата и не смућује се. Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчења подноси све што му чини. Бива такође, да неко презире онога који жели да га ожалости. Гледајући као нискост на оно што је од њега, и уопште, не гледајући га као човека, он његове речи и дела не рачуна ни у шта.

2. И рећи ћу вам још нешто чему ћете се чудити. У општежићу, пре мог удаљења оданде, био је један брат кога никада нисам видео смућеног или ожалошћеног на било кога, иако сам примећивао да су га многа братија грдила и вређала. А тај младић је све подносио од свих њих, као да му уопште нико није сметао. И ја сам се увек дивио величини његове незлобивости, желећи да сазнам како је стекао ову врлину. Једном сам га одвео у страну и, поклонивши му се, замолио да ми каже какву помисао има у срцу, која му пружа такву дуготрпељивост [у тренуцима] када га грде или када неку другу тешкоћу трпи од неког. Он ми је природно и једноставно рекао: „Ја сам стекао навику да пазим на њихова блаћења [ћушкања] и да их примам као што их благолика штенад примају од људи“. Чувши то, ја сам савио уши и рекао у себи: „Овај брат је нашао пут!“. Ознаменовавши се [крсним знамењем], удаљио сам се од њега, молећи Бога да [Својом милошћу] покрије и мене и њега.

3. Тако се дешава, као што сам рекао, да се неко не смућује због презирања [других]. То је очигледна погибао. А уколико се неко смућује због брата који га жалости, значи да у том тренутку није био у добром стању, или да има одбојност према њему. За то постоје и многи други узроци који се могу различито објашњавати. Узрок сваког смућења, пак, уколико тачно испитамо, јесте одсуство самоукоревања. Због тога имамо сва та огорчења и због тога никада не налазимо покоја. Стога не треба да се чудимо када од свих светих чујемо да нема другог пута осим овога. И зар се можемо надати спокојству или хођењу правим путем кад уопште немамо самоукоревања? Заиста, човек који се не буде се држао овог пута, макар учинио и многе подвиге, неће престати да смућује [друге] и да се [сам] смућује, губећи тиме сав свој труд. Какву радост, какво спокојство има онај који себе укорева, ма где пошао, као што је рекао ава Пимен. Ма шта да му се деси, било штета, било бешчашће, или било каква друга жалост, он их се већ унапред сматра достојним и никада се не смућује. Има ли нешто безбрижније од тога?

4. Међутим, шта ако неко каже: „[Рецимо] да ме брат ожалости и ја, испитавши себе, нађем да му нисам дао никаквог повода. Како ја [у том случају] могу себе да укоравам?“ Заиста, ако неко себе испита са страхом Божијим, наћи ће да је свакако дао повод, било делом, било речју, било изразом [лица]. Може бити, као што каже, да му у том тренутку није дао никаквог повода, али га је зато свакако некад раније ожалостио или у тој или у другој ствари, или је, пак, ожалостио другог брата, и сада је дужан да због тога пострада, а често и за неки други грех. Због тога, ако неко, као што сам рекао, тачно испита своју савест, увек ће себе видети кривим.

5. Опет, често се неком чини да седи у миру и тишини. Међутим, ако му брат каже увредљиву реч, он се смућује и при томе мисли да се оправдано огорчује на њега, говорећи: „Да није дошао и говорио ми и смутио ме, ја не бих сагрешио“. Али, то је смешно и неразумно. Зар је онај који му је то рекао у њега унео страст? Он му је само указао на страст [која постоји] у њему како би се покајао, уколико хоће. Такав је сличан поквареном хлебу који је споља чист. Међутим, његова буђавост се показује када га неко пресече. Тако је и тај седео у миру, како му се чинило, али је у себи имао страст, премда није ни знао. Брат му је рекао једну реч и у њему показао сакривену гњилост. И ако жели да буде помилован, нека се покаје, очисти, напредује и нека види да је још дужан да захвали брату који је био узрок такве његове користи.

6. За њега искушења неће бити више тако тешка. Уколико више напредује, она ће изгледати све лакша. Напредујући, душа постаје јача и стиче моћ да подноси све што наилази. Снажна животиња са споскојством носи тежак товар који на њу товаре. Ако се деси да се спотакне, она одмах устаје и уопште не осећа да се спотакла. Слабу, пак, животињу и лак терет притешњава. Њој је, кад падне, потребна велика помоћ да би устала. Тако је и са душом: у мери у којој чини грех, она посустаје (јер грех мучи душу и доводи до изнемоглости онога који га чини). Стога све што се деси, њу само оптерећује. Оно, пак, што је човеку који напредује, (раније) било тешко, постепено постаје све лакше. Окривљавање самих себе, а никада других у свему што нам се дешава, нама доноси много добра, велико спокојство и напредак. Особито због тога што са нама ништа не бива без Божијег промисла.

Говорио је такође да није велико не судити или састрадавати ономе ко се налази у невољи и који ти пада пред ноге [тј. тражи опроштај]. Велико је не судити и немати противстраст према ономе ко ти противречи са страшћу, не саосећати са оним који га осуђује и не радовати се са оним који нама указује већу част [њего њему].

Рекао је опет: Не тражи љубави од ближњег, будући да ће се онај који је очекује смутити ако је не сретне. Пре ти покажи љубав према ближњем и успокојићеш се, а тиме ћеш и ближњег привести ка љубави.

Ава Доротеј