Плоча Христовог миропомазања, након скидања са Крста
Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето
причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са
свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове
књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит
степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања. Ипак,
таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо
књига које с читаоцем воде разговор о томекако да се понаша после причешћа,како
да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је
очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести.
Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне
напоре за проналажење тачног одговора.
Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о
томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће
његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може
да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем
дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи
између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као
наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају
на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања
реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила
на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је
време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу
после добијеног причешћа.Ево прве мисли која почива на површини: зар није
умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених,
уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима
су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу,
учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве
су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне. Њихово вишеструко или макар
поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности
према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да
се чешће причешћује.Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије
често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице,
изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао
пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у
свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ
усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони
одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће
посветити читању и размишљању.
Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини
ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована
Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то
време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у
питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће
време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним
делима.
Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје
страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки
злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди
да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи
„незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то
полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности
греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје
најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?
***
Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само
дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити
позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања
деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још
много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски
говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек,
ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно,
обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“
Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је
богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају
тако дубоко.
Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно
исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење
кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда
останемо без уља.
Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни
потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам
потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И
пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама
Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у
себи.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: Православие.ру
Коментари
Постави коментар